Molitva – život sa Bogom / Mitropolit Antonije Blum

Product Description

Život i molitva su potpuno neodvojivi. Život bez molitve je život u kojem nedostaje njegova najvažnija dimenzija. To je život na “površini”, bez dubine, život u dve dimenzije – prostoru i vremenu. To je život koji se zadovoljava vidljivim, koji se zadovoljava našim bližnjim kao pojavom u fizičkom smislu, bližnjim kojem ne otrivamo svu neizmernost i večnost njegove sudbine. Značaj molitve je u tome da se samim životom otkrije i utvrdi činjenica da sve ima dimenziju večnosti i da sve ima meru beskonačnosti.

Često nam se čini da je teško uskladiti život i molitvu. To je zabluda, potpuna zabluda. Ona proističe iz naše pogrešne predstave i o životu i o molitvi. Smatramo da se život sastoji u tome da stalno budemo u nekom poslu, molitva u tome da se negde osamimo i zaboravimo na sve, i na bližnjeg i i na situaciju u kojoj se kao ljudi nalazimo. A to nije tačno. To je kleveta i na život i na samu molitvu. Da bi se naučio molitvi, čovek pre svega treba da se nauči da bude solidaran sa čitavom ljudskom realnošću čovekove sudbine i sudbine celog sveta i da je do kraja preuzme na sebe. U ovome je suština čina koji je Bog ostvario u Ovaploćenju. U tome je sva punota onoga što nazivamo zastupnoštvo.

Dakle, molitva se rađa iz dva izvora: ili je to naša ushićena zadivljenost Bogom i delima Božjim: našim bližnjim i svetom koji nas okružuje, bez obzira na sve sve njegove senke, ili je to osećanje naše sopstvene, a naročito tuđe tragičnosti.

Berđajev je rekao: “kada sam gladan, to je fizička pojava; ako je gladan moj susjed, to je moralna pojava”. Upravo ovaj tragizam je u svakom trenutku pred nama: moj sused je uvek gladan; on nije uvek gladan hleba, ponekad je to glad za ljudskim gestom i nežnim pogledom. Upravo ovde počinje molitva – u novoj saosećajnosti za predivno i tragično. Dok postoji ova saosećajnost, sve je lako: lako nam je da se molimo u ushićenju i lako nam je da se molimo kada nas obuzima osećaj tragičnosti. Da, a inače? I u svako drugo vreme molitva i život moraju biti jedno. Nemam mnogo vremena da govorim o tome, ali evo šta bih jednostavno htio da kažem – ustanite ujutru, stanite pred Boga i recite: “Gospode, blagoslovi me i blagoslovi ovaj dan koji počinje”, a zatim se odnosite prema čitavom tom danu kao prema daru Božijem i smatrajte sebe za Božijeg izaslanika u onom nepoznatom što dan koji počinje donosi i što jeste.

Ovo znači nešto veoma teško: zapravo, da bez obzira na to šta da se desi toga dana – ništa nije tuđe volji Božijoj, sve je, bez izuzetka, po volji Njegovoj: okolonosti u koje je Bog poželio da nas stavi da bismo mi bili Njegovo prisustvo, Njegova ljubav, Njegova samilost, Njegov stvaralački um, Njegova hrabrost… I osim toga, svaki put kad se sretnete sa ovom ili onom situacijom, vi ste onaj koga je Bog tu stavio da posluži kao hrišćanin, da bude delić Tela Hristova i delovanje Božije.

A opet, Bogu da zahvalimo na svemu jer tako će da se izbegne glupost koja se zove taština ili gordost, čija je suština da umišljamo da smo učinili nešto što smo mogli i da ne činimo. To je učinio Bog. Bog nam je poslao predivan dar davši nam da to učinimo.

A uveče ponovo stanete pred Boga i brzo u sećanju analizirate protekli dan, moći ćete da veličate Boga, da Ga slavite, da mu zahvaljujete, da plačete zbog drugih i da plačete zbog sebe.

Ako na taj način počnete da sjedinjujete svoj život i molitvu, među njima neće biti nikakvog nesklada i život će postati hrana koja će u svakom trenutku podsticati plamen koji će de sve više rasplamsavati i postajati sve sjajniji, i koji će vas same postrpeno preobraziti u onu ognjenu kupinu o kojoj govori Sveto pismo.