Moć knjige / Protojerej Andrej Tkačov

Product Description

U knjizi „MOĆ KNjIGE“ otac Andrej piše o značaju knjige, odnosu prema istoj, daje svoj pogled na pojedine svetske klasike. Pored toga, u knjigu su ušli intervjui o književnosti koji su različiti novinari vodili sa protojerejem Andrejem. Andrej Tkačov je laureat Patrijaršijske nagrade za književnost. Izdanje je izašlo u saizdavaštvu sa izdavačkom ustanovom Eparhije dalmatinske. Evo i odlomka iz knjige:

Za junakom

Jedan moj poznanik je u vreme nežne i osetljive mladosti pročitao trilogiju T. Drajzera. Upravo onu u kojoj se govori o „finansijerima“, „titanima“ i „stoicima“. Pažljivo ju je pročitao. Ganule su ga razmere, pozavideo je dubini strasti i načinima njihovog zadovoljenja. Uplašile su ga teškoće, ali je pozavideo smelosti za prevladavanje teškoća. Naravno, poželeo je da se ugleda na neidealnog lika koji je idealno prikazan na stranicama – i vremenom je postao biznismen. Knjiga se, da tako kažem, ovaplotila u čitaocu. Nemojte misliti da je čitao samo Drajzera. Čitao je mnogo toga i njegova znanja nisu bila ograničena. Ali je Drajzerova trilogija – tres! – učinila s njegovim srcem isto ono što je sir učinio sa Lisicom kod I. Krilova.

Lisica miris sira oseti čak u utrobi.
I ugleda ga, a on joj srce zarobi.

Srce je zarobljeno. Zaustavio se pređašnji tok života. I srce koje je jednom zarobljeno „mirisom sira“ verovatno će celog života tražiti ovaploćenje svojih snova iz vremena prve ljubavi. I naći će nešto, i u nešto će se razočarati, i nečim će se utešiti (i to mora biti). Ali će to biti kretanje voza za lokomotivom, čak za mašinistom, gde će ulogu voza odigrati život, a ulogu mašiniste – velika knjiga pročitana u mladosti s ljubavlju.

Drugi moj poznanik je pročitao F. Dostojevskog. Pre nego Drajzera. (Ovde je važno šta čovek pre pročita.) I nije pročitao celog Dostojevskog, nego samo „Braću Karamazove“. I nije mu se sve tamo svidelo. Ali je precizan ubod u srce kao potezom muškete na njega ostavila glava o ruskom inoku u prvom delu romana. I to da treba postradati; i to da treba blagosloviti tvorevinu, da treba doći do ljubavi pokajanjem; i to da će iz tišine i nepoznatih krajeva doći svenarodni pomoćnici, kao što su ranije dolazili… U principu i u celini ova glava ga je naterala da plače, da trči kod drugova s otvorenom knjigom, da ubeđuje, da se svađa i da spori. Jedni drugovi su stupali u spor, drugi su se smejali, a treći jednostavno nisu otvarali vrata. Ali neka drugova. Ne radi se o njima, već o tome što je jedna glava iz jednog romana vremenom dovela (nepredvidivo, što se kaže – „potpuno slučajno“) svetskog mladića u manastir. Jer ako postoji pojava kao što je „ruski inok“ i ako u njoj mogu biti rešena sva pitanja ruske i svetske istorije, čovek ne može biti pošten do kraja ako plače nad romanom, a ne menja život. Pošten čovek obavezno mora da se oženi ako se nešto desi. I ako si već zaplakao nad redovima koji su ti se preko oka uvukli u dušu i obasjali je svetlošću, treba nešto da radiš. Treba čak da postaneš ovaj „ruski inok“. A kako drugačije?…