Опис производа
У мрачном периоду руске историје, после смутње изазване падом монархизма, црвена олош је преузела и форсирала мит (убачен од стране тајних друштава у Русији) да је Пушкиново убиство била царска завера чији је циљ да се уклони слободоумни песник. Када је после ослобађања од комунистичких окова ова варијанта почела да се руши под неумољивом снагом аргумената, убачен је „мит“ да није било никакве завере, него да се радило о породичној драми са баналним љубавним троуглом. Било је и таквих „паметњаковића“ који су трабуњали да је песник тражио смрт, како би изашао из животног и стваралачког ћорсокака.
Међутим, студија Башилова и каснија истраживања познатих пушкинолога, као и у случају са Гогољем, коначно су дала верну слику стања, и та истраживања су у потпуности оправдала Пушкинове речи да је завера против њега, заправо, завера против Русије и Руског Цара.
За свој филм о Пушкину «Последњи дуел», режисер Наталија Бондарчук каже да филм показује да Пушкин није убијен случајно, него да се радило о завери против Пушкина.
То је завера, не само против Пушкина, то је завера против целе Русије – говори у филму песник Вјаземски жандару Дубељту. Дантес[1] је у тој игри само обичан пион – објашњава логику завере један херој филма. – А даље – истребљење најбољих руских умова, политичка издаја, и као резултат – страна интервенција“.
Данас се може с поузданошћу рећи да Пушкин није био образац породичног човека. Познат је случај из 1833. године, када на балу код Фикељмонове Пушкин није уделио пажњу својој супрузи, већ младој немачкој лепотици Амалији Крјуднер, па је Наталија гневно побегла са бала и частила мужа шамаром по његовом повратку кући. Исто тако се, са сигурношћу, може рећи да је и његова прелепа жена знала да својим кокетирањем изазове песникову љубомору. На кокетирању се све и завршило[2] – није било ништа више од тога између Наталије, Пушкинове жене (по многима најлепше жене Русије тога доба) и Пушкиновог убице, Дантеса, који је кокетирао са женама, а спавао и са мушкарцима. Међутим, Пушкинова млада жена-лепотица Наталија није тада помишљала да је са неколико часова кокетирања ставила на карту живот свог мужа, није ни помишљала да су непријатељи (многи од њих – некадашњи Пушкинови другови из младости, колеге са лицеја) одлично познавали карактер њеног мужа…
Данас знамо да је папир за срамно анонимно писмо у коме се Пушкин сврстава међу „дипломиране каваљере светлог реда рогоносаца“ и које је разаслато на бројне адресе, потекао из неке западне амбасаде (вероватно холандске – само оне су тада имале такав папир). Знамо да је генијални песник, да би заштитио своју част, и част своје жене, изазвао на дуел оне за које је сумњао да су аутори пасквиле.[3] Каснија експертиза рукописа барона Хекерена, као и експертиза рукописа кнежева Гагарина и Долгорукова (потврђена од стране више експерата-криминолога), показала је да је писмо-пасквила написано руком кнеза Долгорукова, тада познатог содомистичког развратника у Петрограду. Међутим, многи пушкинолози верују да је Долгоруков био само физички аутор писма, а да замисао припада Хекерену, холандском амбасадору који је усиновио Дантеса, управо како је мислио и Пушкин. Кнежеви Гагарин и Долгоруков били су такође „интимни“ пријатељи холандског амбасадора Хекерена. Уз ову содомистичку групу Пушкинових непријатеља, као заклете непријатеље Пушкина у високом друштву и као учеснике у завери против Пушкина, пушкинолози још убрајају и жене двојице тадашњих руских министара – супругу министра просвете Уварова и жену министра иностраних послова Несељродеа.
Управо Пушкинов пример нам показује једини могући пут повратка славе Русије. Пушкин је доказ да је руски дух, наравно, уз помоћ светог Православља, у стању да победи све завере тајних друштава. Историја његовог преобраћења од декабристе и члана масонских ложа, до преданог монархисте који је препевао на руски предивне хришћанске химне и молитве, толико је упечатљива и дивна, да не може да не надахне сваку христољубиву душу. Наравно, сам Господ је уредио тако да му се у близини нашао и на христољубивост га подстакао велики светитељ тога доба – свети Филарет Московски.
О Пушкиновом делу из његове позније, „хришћанске фазе“, довољно је речено у предговорима преведеним са руског језика, овде ћемо још указати на два препева Пушкинова духовног садржаја – Молитве Господње (Оче наш) и чувене Великопосне молитве Јефрема Сирина. Ти препеви су у књизи штампани и на руском језику, како би се добри познаваоци могли упознати са величанственим остварењима Пушкина у оригиналу, јер моја маленкост вероватно није била у стању да пренесе сву лепоту тих остварења на савремени српски језик. Поезију није једноставно преводити, лично се нисам усуђивао озбиљније се бавити превођењем руске поезије, надам се да ће неко умешнији у том послу временом понудити квалитетнији превод ових бисерних Пушкинових редова…
После читања ове књиге читалац може извући закључак да Пушкин свакако није живео таквим дубоко хришћанским животом као, рецимо, Гогољ, и да је његов кратки и бурни живот био препун свакојаких авантура. Међутим, његова духовна победа над мрачним силама са којима је у раној младости друговао, његов величанствени преображај о коме говори историјат преписке са Митрополитом Филаретом, као и дуга исповест песникова уочи смрти, дају нам наду и увереност да је његова душа одлетела у окриље светлих сила. „Сунце руске поезије“ (како многи зову Пушкина) није могло ни завршити у царству таме јер, да је тако, Пушкин свакако не би ни могао стећи тај ласкави епитет…