Опис производа
Књига је написана на српском и енглеском језику.
Неки познаваоци нашег народног песншитва верују да је анонимни српски гуслар песму посвећену бекству светог Caвe у манастир претворио у приволење светог Лазара Царству небеском. Векови ропства потиснули су светог Caвy y позадину. Савину радост наткрилила је и засенила косовска туга. Ако та претпоставка и није тачна, она у сваком случају наслућује и делимично открива једну истину. Свети Caва и Лазар имају исти извор и утоку: приволевање Царству небеском. У њима не треба видети два супротна начела него две струје које напоредо теку или се укрштају, али нас воде истом циљу. Јер као што је Савин поступак предодредио Лазарев избор, тако косовска жртва наговештава светосавску обнову. Па ипак, cвeтосавље је наша философија стварања, a Kocoвo наша философија стpaдања.
Успомена на Kocoвo је неки освештани бол, нешто што из даљина обасјава својим величанством и уједно успуњава груди неизрецивом надом. Оно што је за Израиљ разорени Јерусалимски храм, a за хришћане Голгота, то је за Србе Kocoвo. Сам помен тога имена довољан је да Србина потресе до дна душe. Велики чешки државник и мислилац, Томас Масарик, забележио је да су 1912. српски војници дошавши на Kocoвo заплакали и скинули капе «као по команди». Српска војска изразила је оно што сваки Србин свесно признаје или подсвесно осећа: постоји тајна Косова. Читава cpпска историја није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу. Увек ће нам ту нешто ocтати загонетно. Kocoвo није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на ту религију. Kocoвo није синоним православља, a опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није сва српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.
Ко год познаје српски народ, чуо је за Косово и зна да Срби славе битку на пољу Косову. Али многе странце баш и чуди што су Срби код толиких славних победа изабрали да славе свој највећи пораз. Свакако, не славе само Срби свој пораз. Шкотланђани славе Culloden, али њихов пораз нема изразито христолошко значење. Французи славе Јованку Орлеанку која је била заробљена и спаљена на ломачи. Њена жртва има чисто хришћански карактер, али то је мученшитво једне светитељке која себе приноси на жртву због своје вере и народа, а на Косову се мистично читав народ приноси на жртву. Најближе је ипак поређење између Срба и хришћана уопште, измећу Косова и Голготе. Има ли већег пораза него што је било Христово Распеће на Голготи? Само, хршићани са смрћу Христовом на Крсту славе истовремено и Његов Васкрс. А зар то није главна додирна тачка измећу Голготе и Косова? У косовском култу сједињени су пораз и васкрсење.
Уколико је Косово заиста српска философија страдања, размишљајући о Косову морамо наћи одговор на главна питања народне и личне судбине у овим бурним временима светске историје:
Постоји ли уопште неко хришћанско мерило које би нам могло помоћи да се снађемо у историји?
У чему је најдубљи духовни смисао косовске жртве?
Да ли се и у којој мери тај смисао одразио у политичкој историји?
Има ли неке унутрашње везе између Косова и месијанске идеје? Какав значај има Косово данас за Србе и за све остале народе? Како бити достојан носилац косовске традиције?