Опис производа
У одељку Посланице Филипљанима 2,6-11 налазимо врхунско објашњење, које говори о истинском отуђењу самога Бога. Понизио је сам себе узевши обличје слуге…поставши послушан до саме смрти. Божанска свемоћ се добровољно умањује, одричући се сваке моћи, нарочито сваке воље за моћ. Христове речи: А ја сам међу вама као слуга (Лк 22,27) говоре нам о нечем суштински другачијем него што су наши људски појмови. Бог је више него истина, јер Он заодева Истину својим телом поставши нешто друго, осиромашивши себе самога. Свемоћ Божије „луде љубави“ (маникос ерос-а) неуништава тек једноставно зло и смрт, него их узима на себе: „Смрћу својом Он победи смрт“. Његова светлост извире из разапете и васкрсле Истине.
Посматрајући страдања невиних ненормалну децу и бесмислене случајеве у овој светлости намеће нам се најпарадоксалнија мисао о непобедивој немоћи Бога. Једини прикладан одговор је да се каже: „Бог је немоћан“, и да Он може једино да страда са нама, тј. да је страдање „хлеб који Бог дели са човеком“. Заиста, Он је немоћан, премда не у смислу његове природне свемоћи, него – у својој љубави која се добровољно одриче своје моћи. Посматрана са аспекта немоћи, љубав је, по речима Николе Кавасиле, заправо „луда љубав Божија према човеку“.
Насупрот испредању о страшном и равнодушном Богу неких теолога, залуталих међу појмовима Старог Завета, Он је у ствари срдачан отац: „Отац је Љубав која разапиње, Син је Љубав разапета, Дух је непобедива моћ Крста“. То је мистерија разапете љубави, која блиста у зору пасхалнога јутра, тј. „победоносна моћ“, која је јача од смрти и пакла.
(одломак из књиге)