Ружа Јерихона / Буњин

Избор Буњинових прича у издању Сретењског манастира из Москве, са одличним критичким текстом и новим, до сада непревођеним причама Буњина...

Прекрасни Буњинов слог, ако не говоримо о другим његовим књижевним вредностима је његово стваралаштво сместио у ризницу руске класике. Мирисни језик буњинске поезије и прозе може да буде добар противотров садашњем царству неукуса, простаклука, вулгарности и епигонства (како у уметности, тако и у друштву). Но дела за садашњи зборник изабрали смо не због естетског гурманства, већ у првом реду са тачке гледишта читаоца – хришћанина.

Део из књиге:

Као знак веровања у вечни ћивот, у васкрсење из мртвих, на Истоку су у давна времена полагали у мртвачке сандуке и гробове јерихонску ружу.

Чудно је да су прозвали ружом, још и јерихонском, то клупче сувих бодљикавих стабиљка сличних нашем степском ветроваљу, те тврде пустињске изданке који се сусрећу само у окамењеном песку нешто јужније од Мртвог мора и ненастањеним синајским предгорјима. Али постоји предање да ју је тако назвао сам преподобни Сава, који је одабрао за свој манастир страшну Огњену долину, голи мртви тесанац у Пустињи јудејској. Симбол васкрсења који му је дат у виду дивљег бодљикавог корова улепшао је он са најнежнијим њему познатим земаљском поређењем...