Sazrevanje duše (knjiga br. 30)

Duša je najdragocenija jedinica naša, sa kojom, po svojoj vrednosti, ni čitav svet ne može da se meri. I to nije naše skromno mišljenje o sebi, već mišljenje Božije o Njegovom najskupocenijem i najsavršenijem stvorenju. Međutim, ništa lomljivije, i ništa nežnije i ništa povredljivije na čitavom tom šarenom o raznolikom svetu od duše ljudske, i to zbog najsavršenijeg dara kojom ju je obdario Svedarivalac obilnih i savršenih darova - zbog slobode, kojom ona postaje ličnost, postaje predmet odgovornih odluka i nosilac ljubavi. Njome ju je ukrasio sveblagi i nesebečni Bog, davši joj najveće zamislivo dostojanstvo, ali i najveću mrguću zahtevnost - da kroz lični podvig i uz pomoć blagodati Njegove postane bogopodobna, hristolika i obitelj Duha Svetog i Sveosvećujućeg.

Očekivanje Božije da duša projavi svoju slobodu i da mu odgovori na ljubav ukazanu u samoj činjenici njenog stvaranja i očuvavanja, pokazuje da je čovek biće podviga, biće u kretanju, biće koje je pozvano da vrlinskim životom, u ljubavi, smirenju i trpljenju i ostalim nizom svetih vrlina, od obraza Božijeg (zapretanog u njoj prilikom stvaranja), uz preobražavajuću blagodat Božiju, postane podobije ili verni lik Božiji, po meri Hrista Bogočoveka, savršenog Boga i najdivnijeg Sina Čovečijeg koji je ikada postojao.

Međutim, u davnoj izmaglici prapočetka čovekove duhovne istorije, Adam praotac je pao strašnim padom, od koga nama, čedima njegovim, još zuje uši i mrči razum. On, naime, pomisli, uz nespretno Evino ubeđivanje, da svoju sreću i ispunjenje može naći u ovom šarenom svetu, upotrebom njegovih plodova i mimo, po strani i nezavisno od Boga. U kobnosti te zablude, u nepromišljenosti pristanka na takvu najlukaviju pomisao, leži izvor svih muka i patnji koje i dan danas leže na okajanom čoveku, uzvišenom po pozivu i jadnom po življenju, najdragocenijem stvorenju Božijem. Čovek se toliko pomrači umom da je zaboravio ko mu je Otac, te očevima nazivaše sebi slične ljude, prelesnike, ili čak idole i demone. U svojoj bolesnoj samoljubivosti on se za sve što postoji strasno vezivaše strastima slavoljublja, srebroljublja i slastoljublja; on se svojom bogodanom silom ljubavi zloslutno vezivaše za sve najraznovrsnije i najbeznačajnije stvari - počasti, novac i uživalje - u njima uzalud i sizifovski tražeći meru svog postojanja i smisao svog batrganja po biću. I jeđaše svinjski žir i još više izgladnjivaše. Jer, ne znađaše da je, u stvari, goljen jedinom izvornom glađu - glađu za Bogom.

Ne znajući, on tražaše Boga, svoj život i dušu svoje duše, a vezivaše se za trice i kučine. Kako i da ne poludi od gladi i mahnitosti! A najdivniji Hristos ga blago posmatraše kako lupa glavom o zid i, posle mnogih poziva, preko Zakona i učitelja, proroka i pravednika, najzad i sam raširi presvete ruke svoje na životvornom Krstu, svojom žrtvom pokazujući Božansku meru samoraspinjuće ljubavi. I nema duše koju Njegove raširene ruke na Krstu nisu zagrlile i obuhvatile!

Hoćemo li mi samo imati očiju da ih vidimo, grudi da ih primimo, njuha da ih oblagouhamo?

Posrećilo se svakome ko ih oseti na sebi! To, pak, može samo onaj koji izroni iz horizontale ovoga veka: i sveta, koji previdi svu "privlačnost" i "omamljivost" sladosti greha koja odvaja od Boga, i ko reši da skine svog starog čoveka, zaraslog u bogozaborav i žabokrečinu strasti bezdanica koje vuku u nebiće.

Posrećilo se onome koji u sebi porodi želju za zovom Onoga koji jedini može život dati, budući Životodavac! Posrećilo se onome ko shvati da svoju ličnost i svoje biće može razviti i ovekovečiti jedino ljubavlju prema Njemu i jedino hranjenjem Njime! Posrećilo se onome ko se, neshvatljivim, neprimetnim i neuhvatljivim dejstvom Njegove blagodati probudi iz sna obamrlosti i vezanosti za prolaznost ovoga sveta i poželi večnost svojoj duši - koja svoju punoću u Njemu nalazi!

Posrećilo se onome koji pojmi da jedino za Njega vredi živeti, da jedino za Njega treba umreti, da jedino Njime treba voleti, budući da se drugačije život ne može steći, smisao pronaći, sreća ostvariti.

Najzad sreća dolazi od susreta za jedinim Živim i jedinim Životodavcem. Mrtvi, pak, biraju "postojanje" mimo Njega, neko svoje carstvo tame i umiranja. Mrtvi, uostalom, i ne postoje. Smrt dolazi od promašaja, od grešenja u kome čovek za cilj svog života i za svrhu svojih pregnuća određuje nešto mimo Njega, premda je On jedini Cilj i jedina Svrha i jedini Smisao. Gde ćemo sve to naći, Njega zaobilazeći! A čovek luta ... i traži Njega, iako baulja po stvorenjima. I ne nalazi ga, jer ga traži tamo gde nije, u horizontali prolaznosti sveta, u tvorevini, u pomrčini samostalnog postojanja.

Neka bi nam blagodatni istraživač ljudske duše, prepodobni Jovan Lestvičnik i bogočežnjivi i nesrećni (rekli bismo, usled nepravoslavne sredine u kojoj se našao i u kojoj je patio, osećajući da nije dostatna da mu pruži izlaz iz njegovih aporija) egzistencijalni mislilac Kjerkegor - pomogli da, hodeći po oštrim ekserima lažnih puteva (estetičke i etičke egzistencije) osetimo otrežnjavajući bol svojih promašaja i pronađemo jedini spasonosni tesni put koji u život vodi, koji jeste On - najslađi i jedini Čovekoljubac - Gospod naš Isus Hristos.