Срби и Руси – браћа по промисли Господњој

Ова књига је допуњено издање књиге Знаменити Срби у руској историји.

Ову књигу препоручујемо свакоме ко жели да јача наше везе са Русијом, зато што сведочи кроз време о тој узвишеној љубави у Христу, која је пуна жртве и славе. Овом се књигом ми Срби имамо и те како да поносимо и очекујемо да је ово само први корак у овом правцу и да ће се појавити још много књига које ће говорити и о другим Србима у Руској историји, као и књига о величанственим Русима у Србској историји, коју са нестрпљењем очекујемо.

Иако невеликог обима, књига је садржајно прилично богата. Преко уводног текста “Ода монархизму” где нам аутор ослањајући се директно на Библију и светоотачко предање указује да је монархизам Богом установљени поредак, затим “Предговора” у коме се такође уз помоћ Библије и светоотачког предања образлаже немогућност истинског тумачења историје Срба и Руса ван библијског и православног контекста, полагано долазимо до појединаца, као главних јунака књиге. Из Предговора видимо да има још мноштво Срба који су дали свој велики допринос руској православној монархистичкој историји, али пошто је немогуће у књизи оваквог формата писати о свим српским великанима у Русији, аутор се одлучио за симболичних 12 личности. Сваки овакав избор јесте делимично и субјективан, али се не може рећи ни за једног од изабраних јунака књиге да није оставио упечатљив траг и као личност и као државни или друштвени делатник. Прича о “Дванаест величанствених” Срба у руској историји почиње и завршава се светитељима Христовим – Савом Псковским и Јованом Шангајским. Између два светитеља ређа се ниска великана, од величанственог писца Пахомија Србина, најзначајнијег руског књижевника ХV века, затим Ане Јакшић Глинске, баке првог Руског Цара Ивана Грозног, преко грофова Саве Владиславића и Михаила Милорадовића, па до војсковођа са сјајним војничким и државничким каријерама: Марка Војиновића, Јована Шевића, Симеона Зорића, Едуарда Штоквића, Николаја Кнежевића и Дејана Суботића.

У посебној глави су обрађене и три знамените српске породице, чијих је више представника оставило дубок траг у историји Русије. То су породице Милорадовића, Шевића и Зорића. У “Поговору” књиге аутор завршно уобличава концепт тумачења историје указивањем на дубоко Промислитељске везе Срба и Руса, указивањем на непогрешиве путоказе зацртане Светим Савом и завршно уобличене светим владиком Николајем. Покушаји тумачења српске историје изван тих оквира, по мишљењу аутора су колико погрешни, толико и опасни и као убедљив пример како нездраво тумачење националне историје може да остави погубне последице на младе нараштаје, наводи пример данашње Украјине.

Књига се завршава симпатичним изводом из рецензије руског публицисте Павела Вјачеславовича Тихомирова, а можда је мото читаве књиге истакнут на задњим страницама корица: “…Дакле, док су по речима владике Николаја, српски синови одлазили на Запад са торбама препуним врлина, а враћали се са торбама препуним заблуда, са Истоком је било обрнуто – узајамна богољубива надоградња прожимала је многе српске великане у Русији, као и многе руске великане у Србији. Промислитељске, мистичне везе између Срба и Руса грађене су вековима и ни један непријатељ нити окупатор, није успео да те везе покида…” (аутор).

Монахиња Атанасија Рашић