Свети Кирило и Методије и истина православља (књига 3) / Никодим Милаш

Онда, кад православна црква, живећи својим обичним животом, у највећој тишини ступа путем, који јој је Спаситељ нацртао, и, врше ћи своје обредне установе, слави успомене својих светитеља, — у томе часу са Запада се диже глас, који јој мир руши, и кроје се планови, како би се и она у коловрат грозничавих трзања западних уплела.

Ево хиљада ће скоро година бити, како православна црква слави успомену славенских првопросветитеља Кирила и Методија, и у пјесмама својима уздиже их, као велике поборнике православља и моли им се, да буду пред Божијим престолом заступници православних. Сва православна црква такову славу посвећује свв. Кирилу и Методију; особитим пак начином славе успомену њиову православни Славени, а славе ју за то, што су их они духом Евангелија просвјетили, што су их истинитој христјанској науци научили, што су им показали, колико се блага за њиову народност у православљу чува, што су их примјером живота свога научили, колико и они живо морају бити одани православљу и узтрајни у борби са непријатељима православља, ако им је народност њиова мила. Православни славени славе их још и зато, што су им они њиовој народно-славенској књижевности темељ положили, што су их славенскоме писму — љепој ћирилици — научили и што су их међу изображеним народима на угледно мјесто ставили. За православне славене Кирил и Методије имају велики значај, колико са стране религиозне, толико са стране културне. За њих они су важни,и као први њиови учитељи христјанске вјере, и као основатељи славенске културе. И одтуда толика оданост својим светитељима Кирилу и Методију.

Тај значај, што за славене имају Кирил и Методије познаје добро Рим, и, као што је њекада умјео узкористити се за себе другим светитељима, који су код једнога народа значај народних светитеља имали, или, као што данас смишља србским се светитељима послужити у нацртима својима према србству, тако и значајем свеславенских светититеља Кирила и Методија хоће данас да се за себе узкорити.

Противу православне цркве дакле први корак мора учињен бити, и мора бити доказано, да оно, што она истином православља називље, није истина, и да славенски апостоли Кирил и Методије нису исповједали науку те цркве, него науку римске цркве.

Обзиром на замашитост цјели, којој се тежи, обзиром на средства, која се за то употребљују и особито на характер тих средстава, обзиром најпосље на религиозли покрет, који се је код нас у Далмацији поводом папине енциклике показао, ми смо се латили овога труда у намјери, да представимо истину православља и да је сачувамо од нападаја, којима се је она изложила.