Узвишеност свештенослужења (књига бр. 35)

Сетих се старих дана u поучих се у свим делима твојим, Господе (Пс.142,5). Један јереј Божији, сиромашан духом, и болешљив телом (Пс.68,30), због немоћи прикован уз одар, невољни усамљеник у својој келији, провођаше бесане ноћи, у којима "се испитује стрпљење страдалника". Зауставивши пажњу на речима светог Псалмопојца, он се присетио нечег из својих старих дана пре 33 године, завршавајући курс у Т. семинарији (1860. г.), богослови (а и он, пријатељ њихов) су писали састав на тему: "Свештенство није занат, већ добровољно мучеништво".

Проживео си скоро свој век, говорио је сам себи тај јереј. Прибројан си био лику служитеља Христових, који свештенослуже Јеванђељу Божијем (Рим.15,16), [лику] управитеља тајни Христових (1.Кор.4,1). Сада, пак, мирећи се са супарником својим (тј. савешћу), по дуготрпљењу Милосрдног Судије, док си на путу са њим (Мт.5,25), већ очекујеш да небески Управитељ дома ускоро потражи од тебе да положиш рачун о управљању домом, будући да због немоћи и болести, а више због грехова, више не можеш њиме управљати (Лк.16,2-3).

Сада би, међутим, требало да, уз помоћ Божију, која се у немоћи показује (2.Кор.12,9), решиш наведено питање, по мери разума датом ти од Бога, који је Господ разума (1.Цар 2,3), тј. да изложиш у којој мери је свештенство добронољно мучеништво.

Отворивши своју свештену Библију, тај јереј је на првој страни корица као подсетник нашао забелешку: "Ми, православни Хришћани треба да имамо на уму и да се сећамо да имамо Књигу над књигама, која садржи чисту истину, тј. свету Библију, непроцењиви дар Божији, коју са побожношћу треба да поштујемо и волимо. Ми треба Господу да благодаримо за њу, поучавајући се у њој даноноћно и саображавајући живот свој по њој. Приступајући слушању и читању, ми треба да покажемо дубоко поштовање, очистивши ум од сујетних помисли. Читајући, ми треба да будемо пажљиви и да схватамо, да прихватамо срцем и пројавима намеру да [прочитано] испунимо, захваљујући Богу што нас је нахранио. [Најзад], ми треба да се помолимо за силу да остваримо сазнато" (Епископ Теофан, Писма о хришћанском животу, том 4, стр. 164).

Отворивши своје Јеванђеље, он је такође нашао и запис за памћење: "Ова свештена књига је мати свих књига. Она је молитва над молитвама и путе водитељ ка Царству небеском, те људе који живе на земљи приводи познању истине. Она чини да се они још у телу удостојавају да Бога виде срцем, те да се у будућем веку удостоје да се лицем у лице наслађују сладосним виђењем Свете Тројице" (Јеросхимонах Партеније Кијевски, Житије). Прелиставајући своју Свету Библију, он је нашао [потврду]: Реч Божија је жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклог мача, и продире све до раздиобе и душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. И нема твари непознате пред Њим, него је све голо и откривено пред очима Његовим (Јев.4,12-13). Отворивши књигу премудрог светитеља Исаака Сирина, он чита: "Често и не знајући за ситост, читај у књигама учитеља (тј. светих отаца) о промислу Божијем. Јер, оне руководе ум ка сагледавању поретка у творевинама и делима Божијим, укрепљују га, својом тананошћу га припремају за стицање светлозарних мисли, и чине да у (непогрешивој) чистоти ступа ка познању твари Божије. Читај Свето Јеванђеље, које је завештано Богом ради познања целе васељене, како би схватио силу промисла Божијег о сваком роду, и како би се ум твој удубио у чуде са Божија" (Дела, стр. 407-408). У таквим огледалима, која су светла као сунце Божије (будући да су очи Господње хиљаде пута светлије од сунца - Сир.23,27), тј. при светлости Христовој, која просвећује све, може се угледати лик добровољног мученика Христовог, тј. свештеника.