Опис производа
„Одавно већ са духовном радошћу, кад год могу, на Слободи недељом ноћу слушам проповеди ‘доктора филозофије, оца Александра…’, и дивим се колико је његова проповедничка вештина непатворена, савремена и узвишена… Увек снажна, дубока мисао и дубоко осећање“. – Александар Солжењицин, 1972.
Одломак из књиге „Беседе на Радију Слобода 3“
ОТКУД ВЕРА?
Само у Богу
Једина суштина сваке религије је Бог. To треба да схвате сви учесници сада већ дуготрајног спора о религији. Штетност религије, корисност религије, изопачења религије, одбрана религије све је то споредно. У извесном смислу можемо се сложити чак и са чувеном Марксовом изреком: „Религија је опијум за народ“. С друге стране, могли бисмо без потешкоћа доказати социјалну и политичку корисност религије. И једни и други докази заснивали би се на чињеницама. Па ипак, у суштини, у дубини, уоппгге није ствар у томе. Истинска религија почиње тамо где човек престаје да мисли о штетности и корисности, где, у извесном смислу, престаје да се бави самим собом, где надилази свет свог сопственог, увек мајушног, неизбежно ограниченог, „ја”
„Бог“ то је једна од људских речи. Људи је пишу, изговарају, преводе на разне језике, анализирају са граматичке или филолошке тачке гледиигга. Но, та је реч у љуцском језику настала да би означила управо оно игго живи иза свих осталих речи, оно пгго се до краја не може сместити у речи, оно што разбија њихов уобичајени, чисто граматички, чисто социјални смисао, оно што човека ослобађа овоземаљског ропства.
Лаж бораца против религије, али и грешка њених бранитеља, је у томе пгго и једни и други о религији често говоре невезано са оним у чему се једино и састоји њен смисао. А смисао религије је управо то осећање, то искуство Бога и божанског, тај пробој иза и увис. Без тога су сви разговори о религији бесмислени, као проучавање нотних знакова без познавања тонова које они означавају. Али ма шта људи говорили, ма како дискутовали о религији на том социјалном, друштвеном, или чак научнофилозофском плану, непобитна је чињеница: није било епохе, није било културе, није било човека да није осећао, да није доживљавао то тајанствено присуство онога који се на људском језику зове Бог. Никаква открића, никакви летови у космос не могу да укину нити да обесмисле то тајанствено искуство, као што не могу да укину нити да обесмисле, на пример, искуство љубави. Наука може доћи до бројних открића о љубави, али она никада ништа неће рећи о њеној суштини, о чуду тог преображаја целог нашег бића који се догађа када волимо. Исто тако, ниједна наука никад ништа неће рећи о чуду вере. Јер шта значе тврдње: „Има Бога“, или: „Нема Бога“? Бог није предмет, није један од предмета за који се може рећи да постоји или да не постоји. Бог је управо искуство оностраног које придаје нову дубину, нови, преображавајући смисао свим нашим речима и представама, и које се њима не може обухватити.
Још су ранохришћански мислиоци говорили о „одричном богословљу“, тј. таквом учењу о Богу у ком је искуство поузданије од свега, а присуство Божије се изражава на одричан начин: „Бог није то и то, али ми знамо да он постоји“. Ми, такође, знамо да су се током читаве светске историје душе разгоревале таквом радошћу, таквом светлошћу, таквом љубављу, да није било речи које то могу изразити. Ми знамо да је човек увек покушавао да помоћу звукова, боја и речи изрази ту радост, ту љубав, као и да никакве силе овога света нису успеле да униште то искуство.
У томе, и само у томе, састоји се главна тема религије. Све остало је споредно.