Опис производа
Део из књиге:
МАНАСИЈЕ
Клисарница на гробљу била је одмах више цркве, а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола, а остало било пуно старих, кривих врба. Од целог гробља, старе цркве, околних зидова који су на неким местима већ били срозани и капије, једино је та клисарница била јака, здрава. Подигнута на диреке с кујном и собом. Доцније дозидана је једна овећа дугачка соба са дрвеном софром, у коју би, кад пада киша, а парастос је, подушје некоме, имали где да се склоне и трпезу поставе. У клисарници становао је клисар и клисарица. Управо, клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове, а остало, што је најтеже, отварање, затварање, чишћење цркве, надгледање гробља, ноћу обилажење, пажење гробова, а нарочито ноћу растеривати псе који се купе и лочу зејтин из кандила по гробовима, све је то она, жена му, клисарица, радила. А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима и суманутима, којих је увек било пуно. Сви су они били ту, на окупу. Истина, много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа, по извесним махалама, чак и по оближњим селима… Али, опет, кад би хтео човек да их тражи, ту би их, на гробљу, нашао. А најрадије су били око порте, уза зидове, и ту се вукли, лежали. Дању би, ако је лепо време, ишли у реку, и тамо испод врба седели, или се прали, чистили. Неки тамо су и спавали по рупама, а неки од њих, нарочито старији, као неко првенство, спавали су ту, око клисарнице. Али их је било много. Сама клисарица, мада је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би понеки нов надошао. Нико не би знао одакле је који, тек би почео да се виђа међу осталима и вуче онако као други ту око клисарнице, реке, гробља. А опет нико од њих у само гробље, међ гробове, није као смео да уђе. Сви су бежали. Сем неких, обично суманутих, који су нарочито, лудо, страсно се завлачили по испуцалим, трулим гробовима. Али од тих и ови други су бежали, бојали се.
Колико би пута који од њих, пролазећи поред каквог гроба, као опарен побегао одатле и долетео клисарици, дречећи:
– Ете га!
– Који? – истрчала би клисарица уплашено.
– Ете га… у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! – говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб.
Клисарица, мада је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, око себе, и заједно с њима ишла и извлачила из гроба тога што се био завукао.
И зато је она једва дочекала тога Манасију и толико га трпела да јој се он чак и по кући вуче, једе што нађе, па и на њу саму се истреса, гунђа. И онако прљав, балав, осушених ногу, руку, а здепаст, све прља око себе где год прође. Али он је увек обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који се завлаче по гробовима да их отуда извлачи, гони их и бије. Целе недеље би ту око клисарнице и гробља седео, да звони када долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој, а само би суботом одлазио у варош, ишао по чаршији и просио. И кад би напросио, сав убрљан машћу, јелом, што је куповао и частио се по ашчиницама, долазио би он онда натраг и давао клисарици на чување од прошења преостали новац.
– Да ми чуваш! – претио би јој он дајући.
– Хоћу, хоћу! – узимала би клисарица. Па од толике његове прљавштине ни новац не би могла да оставља где треба, већ одвојено, на земљу, у какав кут, ћошак.
1902.