Опис производа
Место: Село, негде у сеновитом делу Медитерана. Место на којем се игре никада не завршавају.
Време: Доба када се путовало на коњима, борило мачевима и још се није уживало у дувану. Или је можда реч о посувраћеном времену, изван правог времена света?
Ликови:
Кнез – кога још називају Милостиви, управља Селом и читавом Кнежевином, бацајући тамне крилате сенке у ходу. Влада уз помоћ трговине, а не силом, како то одувек чини владар овога света.
Старац – тихи господар заплета, иако безгласан од почетка до краја.
Село – метонимијска ознака за духом успаване поданике Милостивога Кнеза, који живе о хлебу и чудесима, о живом и мртвом старцу и његовом учењу, знајући да свака роба има свога купца.
Доушник – глас који приповеда, онако како се говори једино самоме себи; очи и уши Милостивога Кнеза; сенка у углу, сенка Кнежеве сенке. Овисник о туђим тајнама.
Остали – Капетан и његова кћи, Дечак, ходочасници, војници, инсекти и камење.
Митска подлога: Историјска причица која бележи да су становници Умбрије, у зениту средњовековља, желели да убију суседа пустињака да би дошли до његових светих моштију; Велики инкизитор познатога Руса; незаобилазна Књига над књигама.
Овај роман се не бави историјом, већ „људским стањем“ које је од најдубље прошлости суштински непромењено; конкретизација његових значења, сасвим могућа на основу описа архитектуре и ношње протагониста, непотребна је, била би ванкњижевна и вулгарна. Јунаци су му екстраховани из Светог писма и њихова новозаветна судбина се, по угледу на Пекића, зачудно преиначава, али без пародичних намера: они остају репрезентативни и дубоко симбилични, док се околности изокрећу, па изгледа као да у средишту фабуле више није Месија, но „кнез овога света“, хроми и нечастиви. О свему приповеда његов верни слуга, Доушник, усамљено и несрећно биће, претворено у уво (понекад и у нос!), без других амбиција осим да удовољи господару (судбина и заплета); такав наратор је одраз праве природе власти, чудовишног конгломерата економске надмоћи и медијске манипулације; радња романа прати промену његовог односа према недодирљивом Кнезу. С друге стране је у циничном наслову истакнуто Село, човечанство у малом, које Доушник описује свифтовски згађено, бројгеловски детаљно и кошмарно, притиснуто оним Раскољниковљевим бубама које свуда гамижу…
Не треба, међутим, у тематско-мотивским слојевима тражити предности овог романа; све је то мање-више алтернативна, па и конфузна фикционализација општих места. Истанчаност приповедачевих чула, лирско „право место“ за сваку реч и тајанствени односи између њихових значења и звучања, то су прави квалитети Јовићевог писања, преко потребни све јефтинијој савременој српској прози.
Весна Тријић