Опис производа
Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот у којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот на “површини”, без дубине, живот у две димензије – простору и времену. То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим којем не отривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности.
Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све, и на ближњег и и на ситуацију у којој се као људи налазимо. А то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву. Да би се научио молитви, човек пре свега треба да се научи да буде солидаран са читавом људском реалношћу човекове судбине и судбине целог света и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступноштво.
Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом који нас окружује, без обзира на све све његове сенке, или је то осећање наше сопствене, а нарочито туђе трагичности.
Берђајев је рекао: “када сам гладан, то је физичка појава; ако је гладан мој сусјед, то је морална појава”. Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекад је то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва – у новој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност, све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо када нас обузима осећај трагичности. Да, а иначе? И у свако друго време молитва и живот морају бити једно. Немам много времена да говорим о томе, али ево шта бих једноставно хтио да кажем – устаните ујутру, станите пред Бога и реците: “Господе, благослови ме и благослови овај дан који почиње”, а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте себе за Божијег изасланика у оном непознатом што дан који почиње доноси и што јесте.
Ово значи нешто веома тешко: заправо, да без обзира на то шта да се деси тога дана – ништа није туђе вољи Божијој, све је, без изузетка, по вољи Његовој: околоности у које је Бог пожелио да нас стави да бисмо ми били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки ум, Његова храброст… И осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужи као хришћанин, да буде делић Тела Христова и деловање Божије.
А опет, Богу да захвалимо на свему јер тако ће да се избегне глупост која се зове таштина или гордост, чија је суштина да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван дар давши нам да то учинимо.
А увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан, моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да му захваљујете, да плачете због других и да плачете због себе.
Ако на тај начин почнете да сједињујете свој живот и молитву, међу њима неће бити никаквог несклада и живот ће постати храна која ће у сваком тренутку подстицати пламен који ће де све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме пострпено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето писмо.