Опис производа
Шта нам у овим смутним и суморним србским временима говори и поручује пастирско, богословско и патриотско прегнуће онога које је ваистину „први после Светога Саве“? Другим речима, шта нама данас значи светитељско дело владике Николаја Велимировића? Несумњиво је и неоспорно да Свети владика Николај данас Србима мора бити и Учитељ, и Опомена, и Упозорење.
Он је Учитељ свима који одбијају да попљују светло Србско Име зарад „језиве таме туђинске, са лепим именом и шареном одећом“. Он је, такође, Учитељ свим благоверним Србима који поучени њиме и проткани духом светосавског заветног Предања знају да се без Бога не прелази ни преко прага, да без побожног Краља ништа у србској држави не ваља и да нам је без хришћанског Дома – судба Содоба…
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПОЛИТИКА
Да је Епископ Охридско-битољски и жички био човек широког ангажмана у јавном животу, ма и политичког, у то нема никакве сумње. У доба ослобађања србских земаља, уочи балканских ратова, он је, са жаром, спроводио националну мисију, пишући и проповедајући где год је могао. Из Сарајева је протеран, од стране окупаторских аустроугарских власти, после проповеди у којој је рекао да су босански Срби, својом љубављу, „Србију анкетирали Босни“; лично га је Пашић као председник Владе, у договору с краљем Петром, послао у Енглеску и Америку да говори о србској борби за слободу (па га је начелник британског генералштаба, због учинка његовог сведочења, назвао „трећом србском армијом“.) Двор је имао велико поверење у Светог Николаја, мада се он никада није либио да краљу Александру каже оно што мисли, чак и оно непријатно (једном је Димитрију Најдановићу рекао да је краљу „очитао вакелу“, управо у доба Александровог личног режима; Михаилу Константиновићу је поручио да млади краљ Петар II има дужност да више помаже Цркву и сиротињу, и прекоревао је „шкртост Карађорђевића“). Иза Николаја је била огромна војска од преко пет стотина братстава Православне народне хришћанске заједнице („Богомољачки покрет“), у којој се, широм србских земаља, налазило око триста хиљада људи, чији је живот, у највећем броју случајева, био више него узоран. Такође преко, англиканаца и епископалаца, Николај је могао имати извесног утицаја на управљачке кругове Велике Британије и Америке. Једном речју, од свих србских владика XX века, Николај је највише био у додиру с политиком; на себи својствен начин, наравно, али ипак највише.
Пред читаоцем је покушај истраживања неких аспеката деловања епископа охридског и жичког на политичку стварност свог времена. У „теоријском“ смислу, ту је приказ неких од његових начелних ставова кад је политика у питању; илустрација његовог практичног делања је дата кроз однос према Конкордатској кризи и поступцима Владе Милана Стојадиновића, челника Југословенске радикалне заједнице.