Опис производа
Ко је најпозванији да напише књигу за децу, ако не Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце?! Осим што је Мајка са великим М, она је новинар и публициста, уредница ,,Краљевских новина“, ,,Гласа Србије“ и „Гласа Академске Србије“. Такође је и председница удружења ,,Кнегиња Персида Карађорђевић“. Удружење се иначе залаже за бољи живот породица са више деце у овој нашој драгој и напаћеној Србији која из разних разлога, опасно нагиње ка томе да заврши ,,под једном шљивом“.
Протојереј и ставрофор, поштовани Димитрије Калезић, дао је врло садржајан и првенствено за размишљање предговор, под насловом ,,Педагошки и андрагошки увод у читање“ првенца Маје Ковачевић. У том тексту се посебно наглашава поучни и духовни карактер дела, невезано за узраст јер је чињеница да дете временом постаје одрасло биће које учествује у токовима историје, а када се негују одређене вредности пошто се човек учи док је жив, све прераста у надбиолошку и надвременску вечност. Основна мисао је да читалац треба да схвати и прихвати свој ,,ход по Земљи и у времену (са историјске стране), поштујући светле узоре кроз личности као што је Света Анастасија Српска, и ,,тај ход-нити је безначајан, нити бесконачан“. Примери и поуке такве врсте воде ка Богу, доводе до врата раја.
Изверзирана у писању, кроз вешту нарацију и у форми бајке, Маја Ковачевић маестрално и маштовито надокнађује недостатак података о Ани Немањић. Свака бајка почиње са: ,,Била једном једна принцеза…“, односно, карактеристична је по неодређености времена, места и ликова. Ликови су носиоци карактерних особина, а с тим у складу и васпитне поруке деци, којој су првенствено бајке намењене, са циљем да схвате и прихвате постојање добра и зла (у овом случају Бога и ђавола) те поруком да добри, односно Добро увек побеђује, без обзира на каква искушења наилази.
Ово дело је уметничка бајка или Скаска и у њој се зна време и место, а главни лик је принцеза Ана, која осењена посебном светлошћу са неба, симболом Божје милости, од малена осећа да је предодређена за неки виши циљ. Каква би то бајка била, кад не би садржала у себи део који говори о састанку злих вила, подмуклих чаробњака ,или како писац каже ,,највећи скуп негативаца“ под диригентском палицом ђавола ,,дугачког, неочешљаног репа“…који припрема заверу против тек рођене Ане, желећи да је скрене са пута добра, јер – ,,Свако је добро краткотрајно,а зло је вечно и неуништиво.“ Кад сагледамо све детаље из којих је саткана ова модерна бајка, прилагођена по свему нашој миленијумској деци навиклој на екране и свакакве тастере, узимајући у обзир и симболику сусрета са Сиреном, видимо сублимацију мотива из више популарних бајки, али што је новина – ,,оправослављених“, потпуно у духу наше вере. Исто је урађено и када просци долазе да просе Ану, када се у дијалогу спомиње Хомерова „Одисеја“, дело које је сигурно познавала и права принцеза Ана, као изданак византијске културе.
Специфичан хумор у сцени разговора о удаји и просцима са оцем и мајком, чини ову бајку још животнијом, поготову када Ану отац из милоште назива ,,Анчи…“, а дворска луда у једном тренутку изговара римовану реченицу: ,,Просцима шут, нек се одмах купе, јер за нашу Ану свако има ману…“
Време тече, Ана сазрева и спознаје зло које прати људску похлепу, жеђ за влашћу – ,,што је људска природа, или онај њен најгори део“. Међутим, баш у ,,таквим околностима најлепше светле они који су другачији и којима је дато да милосрђе, љубав и честитост пронесу кроз време као највећу светињу и Божју заповест“.
Сусрет са Немањом, удаја, рађање петоро деце ,, дарова љубави“, део је књиге када бајка прелази у нама познату историју. Са посебном топлином, поштовањем и љубављу су описани тренуци када су се Немања и Ана замонашили – да се никада више не виде, али срећни што су ,,краљевину Србију, земљу Немањину заједно издигли из блата, отели из руку белосветских завојевача и поробљивача…“ Родоначелници велике династије, сада Свети Симеон и Света Анастасија, испунише своје послање, и како написа Маја Ковачевић, посташе вечни, ,,трајни као Божја истина у свести љубљеног нам Господа и свог јуначког народа који ће их помињати, славити и уздизати док буде постојао, у вјеки вјекова…“
Имајући у виду етику православља, али и ону општу, која је у духу свих хришћанских народа, а и осталих – који познају и признају Књигу, тј. Библију, десет Божјих заповести, посебно оно „Љуби ближњег свог као себе самог“, топло препоручујем ову књигу која није само бајковита биографија, већ штиво за младе душе запитане и збуњене свим оним што нам се догађа у овом веку технологије, науке, али и ратова, мржње, климе – која ће свакако, ако се не окренемо правим вредностима, убити све нас.