Опис производа
Овај рад, иако је по своме садржају и методологији историјски, не појављује се као производ историјске радозналости. У епохи у којој се јединство Цркве све више схвата као епицентар богословског истраживања, допринос нашега богословља не намеће се само као захтев науке, већ и као основна обавеза према Цркви.
Међутим, да би одговорило томе захтеву и да би испунило своју дужност, наше богословље није више у могућности да прибегава властитим писаним изворима исповедног карактера. Постепено напуштање вероисповедног начина размишљања код прошлих генерација и признавање потребе као што је она да наше богословље не представља израз неке исповести, већ израз само једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, усмерава његово кретање ка изворима древне неподељене Цркве која је, поред раздора и сукоба који су је много пута потресали, увек добро знала шта значи саборна свест Цркве. To нарочито важи за истраживање јединства Цркве које има за циљ да нашем раздељеном хришћанском свету подари ону исповедну нит која ће му помоћи да, кроз разне расколе, поново пронађе и оствари своје јединство.
To окретање ка изворима древне неподељене Цркве могуће је, за оне који потичу из православног Предања, на безбедан начин остварити кроз изучавање литургијског живота наше Цркве. Тврдња која је као прекор упућивана против наше Цркве, да је она вековима била „заједница богослужења“, данас се показује као најбоље јемство за сигуран приступ до свести древне Цркве. Јер литургијски живот наше Цркве, који карактерише чување устројства и који има предањски карактер, није подлегао оптерећењу каснијих спољашњих елемената, одговарајући увек, унутар савременог и промењивог света, једној, светој, католичанској и апостолској Цркви сваке епохе која је богослужила у једном телу.
У оквирима тих општих праваца, а оснажена препородом библијских, светоотачких и литургијских истраживања која цветају у наше време, написана је и ова студија. He доприносећи сврсисходности вероисповедне природе, њен писац је пошао од темељне важности Евхаристије и Епископа за јединство Цркве, онако како се оне нарочито опажају у свести Православне Цркве. Јер сувишно је наглашавати да је у целокупном хришћанском свету само Православље у средишту своје свести задржало место Евхаристије и Епископа. Α ако је то и заборављено од стране појединих православних богослова, остало је, ипак, сачувано у свести православног побожног народа, који „Цркву“, у њеном конкретном облику, поистовећује са храмом где се савршава Евхаристија, и са сводовима где, као што је приметио један познати византолог наших дана, „целина (архитектуре и живописа) представља само Царство Божије, чија „држава“ садржана у микрокосмосу јесте Црква са заједницом светих као поданицима Христа Сведржитеља“. To живо и мистичко изображавање „заједнице светих“, односно тела Цркве, у евхаристијском богослужењу, где на „месту Божијем“, по светоме Игњатију, доминира Епископски трон, открива „евхаристију која је под епископом“ као живи символ и стварни израз јединства Цркве. Ова студија, која је кренула од тих претпоставки, има за циљ да под светлост свести древне Цркве изнесе
целокупан однос који повезује јединство Цркве са Евхаристијом и Епископом. Да ли је, наиме, таква веза постојала у првобитној Цркви и до које тачке је она досезала? Да ли је таква веза имала одлучујући значај у формирању првобитне католичанске Цркве, и какав конкретан утицај је она имала на свест те Цркве ο властитом јединству? To cy била темељна питања пред којима се нашла ова студија. Сасвим је јасно да се та питања односе само на једну страну веома широке теме ο јединству Цркве, a то треба овде нагласити, да се не би дало повода да се ова студија погрешно схвати као „једнострана“ у своме ставу према јединству Цркве. Али многи аспекти те широке теме остају, наравно, непокривени овом студијом и очекују своје истраживање. Прихватање те чињенице, ипак, не лишава њенога писца уверења да, барем за њега, који се креће и дише унутар атмосфере Православља, није било могуће другачије, него дати апсолутну предност овој страни теме…