Биоетика смрти – утилитаризам и православље / Драган Поповић

Књигу, насталу као резултат богословског трагања за одговорима на нимало лака и једноставна биоетичка питања у вези са трансплантацијама органа, као дела једне шире биоетичке области свршетка човековог живота, аутор разврстава у три одвојене целине.

Бавећи се најпре проблемом претпостављене сагласности у контексту “теологије људских права”, а затим и питањем мождане смрти као политичко-идеолошког питања савременог, постмодернистичког света, посматраног из богословске перспективе и, на крају, испитивањем етике утилитаризма Питера Сингера чији принципи умногоме утврђују секуларну биоетику - са нарочитим освртом на свршетак човековог живота, протонаместик Драган Поповић расуђивања на поменуте теме сматра изазовом упућеном другачијим и/или допуњујућим мишљењима,у циљу дијалошког напредовања у истини која ће нас ослободити, не само од заблуда незнања већ и превара и лажи лукавога.

Рецензенти књиге су проф. др Јован Бабић, протојереј ставрофор проф. др Зоран Крстић и др Миша Ђурковић. Из рецензије професора др Јована Бабића:

Манускрипт Биоетика смрти – Утилитаризам и православље, аутора протонамесника Драгана Поповића, представља занимљив и информативан преглед текућих расправа о неким од најважнијих питања биоетике. Посебну вредност књиге представља православна перспектива ауторова. Та песрпектва инспирише аутора да у својој анализи комбинује теолошки и филозофски приступ, што му широко отвара пут до суштина расправљаних појмова и појава. Биће то добар прилог расправи која се о овим питањима води, често споро а још чешће острашћено и парцијално. Текст је писан ангажовано и провокативно, искрено и компрехензивно, са богатом грађом и детаљним реферисањем на релевантну литературу. Као што и наслов сугерише, анализира се владајући “јуридички” наратив који је природна последица владајуће утилитарисичке идеологије у коју се друге, само наизглед несагласне теорије – теорија “људских права”, феминизам, итд. – савршено уклапају, у декларативно задати циљ максимализације задовољства и среће без стварне референце на базичне појмове идентитета, исправности, смисла и дугорочне вредности. Зато је анализа појмова “живот”, “смрт”, “личност”, “тело”, “аутономија” и многих других, битна. У њој се, и директно мада више индиректно, сугерише да су садржаји тих појмова, стварност на коју се они односе, несводиви на димензију социјалног конструктивизма, на релативност “права на срећу” оних који се ту случајно затекну и који онда своју стварност стичу у процесу легитимисања у њеном правном изразу (који онда важећу артикулацију привилегија у дистрибуцији микродруштвене моћи дефинише као “права”, без икаквог повезивања са перспективом прошлог и будућег времена. У томе видим стварну вредност аргументације коју садржи ова књига. У томе се садржи и њена не само потенцијална вредност да допринесе не само анализи важних појмова којима се бави него и да покаже како су толеранција и објективност услови за коначни квалитет и аргумената који се понуде и одлука који се на основу тих аргумената донесу. Важно је да се о овим стварима, стварима живота и смрти, и вредности једног и другог, пише и расправља, нарочито зато што се о тим стварима одлучује, и доносе чак закони, а да пре тога суштине тих ствари нису адекватно простудиране. Ова књига ће бити добар, можда и важан, прилог тој расправи и свакако заслужује да буде штампана.