Дневници – целокупно издање у 3 тома! / Александар Шмеман

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман.

Четвртак, 27. септембар 1973.

Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени.

Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести...

Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран.

Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму.

Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине...

Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори?
Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...).

Желим да запишем и следеће:

Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „данс ла лумиèре де л'éтé“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост.

Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“

После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост?