Небеска заступница Петровог града / Света Ксенија Петроградска

Истинита прича о животу Ксеније Григорјевне, рођене 1731 год. у Петрограду, угледног порекла и социјалног статуса, образоване, удате за пуковника… Њих двоје су били сродне душе и то у толикој мери да нису могли да живе једно без другог. Након само четири године брака Андреј Фјодорович се напрасно разболе и умре а Ксенија одлучи да сво имање до последње ствари раздели сиромашнима и живи као птица на небу. Иако најчешће боса и слабо одевена имала је челично здравље и доживела је дубоку старост.

Живела је за ближње, помагала је људима молећи се за њих, указивала на опасности од неисправог живота, исцељивала их… У књизи су наведене бројне приповести о помоћи блажене Ксеније свима који јој се са вером обраћају и сведочанствима очевидаца о исцељењима молитвама Блажене. Овде ћемо навести пример чудесног исцељења девијчице Олге који је записао свештеник Рахмањинов.

Девојчица се родила здрава, али је јако назебла када је имала три године. Имала је болове у глави и температуру нешто више од тридесет седам степени. Родитељи су јој дали лек са слатким од малина и положили је у кревет мислећи да ће до јутра све бити у реду. Међутим, девојчица целе ноћи није спавала како треба, а бол у глави је био присутан и током следећег дана. Позвали су доктора. Доктор је слушалицом прегледао болесницу, опипао пулс, погледао језик, измерио температуру и рекао да нема опасности, да је у питању лака прехлада. Преписао је лек и отишао. Међутим, након два дана, температура се повисила на тридесет и девет степени и Олга је почела да се жали на пробадање у десном увету. Опет су позвали доктора. Констатовао је погоршање назеба и бојазан од чира у десном уху… Поново је преписао лекове и обећао да ће свратити сутрадан. Те ноћи Олга више није могла да спава; имала је температуру од четрдесет степени, а бол у уху је постао неподношљив. Родитељи су исте ноћи позвали доктора, да је ствар постала озвбиљна и да позову специјалисту… Позвали су четворицу лекара, који су започели испитивање стања девојчице, која је викала и стењала од бола.

Изјавили су да Олга има чир иза бубне опне и да је неопходно дати време том чиру да сазри, што ће трајати три до четири дана, а затим ће бубна опна морати да се пробуши и извуче гној. Ако операција успе, девојчица ће остати жива, само ће оглувети да десно ухо… Ако се, пак, не би урадило пробијање бубне опне, дошло би до тровања крви, и тада би умрла.

Два дана су доктори посећивали пацијенткињу неколико пута на дан, умирујући њене ближње тврдњама да се болест нормално развија. Трећег дана ујутру, саопштили су да би могли да изврше операцију. У међувремену, патње мале пацијенткиње, а заједно са њом и њених рођака (у питању је била аристократска породица), достигле су, чинило се, крајње границе. Али, баш тада је милостиви Господ показао своје велику милост. У собу, где су седели Олгини родитељи њена бака, ушла је дадиља Агафја и рекла: “Господару дозболите ми да одем на Смоленско гробље, блаженој Ксенији“.

“Драга дадиљо“, одговорио је отац, “иди куда хоћеш, моли кога знаш, само нам помози, Христа ради!“.

Дадиља је отишла. Бака и родитељи су седели у соби, а колико су тако седели, не сећају се. Само су приметили да стењање болеснице постаје све тише и тише, а на послетку је и сасвим нестало.

“Умрла је, јадница“, пролетело је њиховим главама и све троје су похитали у дечију собу… Угледали су дадиљу и болничарку поред Олгиног кревета, и њу, како лежи на боку и спава тихим и мирним сном.

“Слаба Богу“, прошапутала је дадиља, “била сам на Смоленском гробљу код блажене Ксеније, тамо се помолила, донела мало земље са њеног гроба и уља из кандила… Сада ће Ољички бити лакше.“

Ујутру су дошли лекари али је девојчица и даље спавала. Да не би мучили дете пред тако сложеном и опасном операцијом, нису желели да је буде. Чекали су један сат, затим други… У почетку су доктори мирно разговарали између себе, али су постепено постајали све нестрпљивији и напослетку, замолили да девојчицу пробуде. Мајка је, уз болничаркину помоћ, покушала да је пробуди, али јој то није полазило за руком. Затим су покушали да је пробуде отац, бака, доктори, сви по реду. На крају је мајка узела девојчицу на груди… Наједанпут, сви су угледали да су цео јастук, десно ухо, образ, врат, пиџамица и постељина-покривени гнојем; чир је пукао, а здрава девојчица је на мајчиним рукама наставила мирно да спава. Операција није била потребна.

После одласка лекара, родитељи су упитали дадиљу како се све ово догодило. Рекла им је да је отишла на Смоленско гробље код матушке Ксеније, да јој наручи парастос. Купивши две свеће, једну је поставила на свећњак, другу је узела у руку и са сузама се бацила пред сам Ксенијин гроб. Баћушка свештеник је почео парастос, а дадиља је све време понављала:“Господе, спаси, Ксењушка помози!“. После парастоса, дадаиља је, са његовим благословом узела мало земље са гроба и уља из кандила, вратила се и, сачекавши да болничарка изађе, померила са увета повез и сипала јој уље из бочице директно у ухо. Земљу је завезала у крпицу и ставила је детету под јастук.

“Али, откуда си сазнала за Ксенију? Ко ти је причао о њој?“, питали су дадиљу.

“Сви је знају, разболили се неко, или га нека мука стигне, сви иду на њен гроб, тамо се помоле, одслуже парастос, и за трен, све лакше постане…“.

Свакодневно из целог света долазе поклоници у петровград у капелу Свете Ксеније на Смоленском гробљу молећи се одајући јој благодарност…

Књига садржи причу о животу, сведочанства очевидаца о чудесима и исцељењима молитвама блажене Ксеније, акатист и молитва светитељки.