Православни духовни живот – Георгије Манзаридис (књига бр. 54)

Једна позната светоотачка поука каже: "Дај крв и прими Духа". У нашем друштву, које тежи благостању и технократској култури, у нашем чулном животу слична поука бива скоро напојмљива. Зашто да дам крв, када могу да живим удобно? И шта добијам Духом, када (свој живот) уређујем и без Њега.

У нашем добу се умножава зло. Речено умножавање иде у корак са бестидношћу као ретко кад у историји. Зло је писутно изобилно и бесрамно, док чула и мерила друтва показују зачуђујућу раслабљеност. Самовољност се подразумева, а такозвана друштвена провера скоро да је обамрла.

Међутим, зло је саморазорно. Бестидност се самоунижава. Пометња, иако много пута изгледа да влада, на крају се саморазграђује. И унутар реченог стања жеђ за истином духовног живота бива снажнија: А где се умножи грех онде се још већма умножи благодат (Рим. 5,20).

Духовни живот није спољашњи или чулни, већ дубински и битијни. Он пролази кроз искуство смрти, да би се продужио у васкрсење. Он захтева жртвовање тела и л чула силом и просвећењем Светога Духа.

Духовни живот се не рађа из човека, нити се одржава његовим снагама. Он не доноси плод његовим старањем. Међутим, да би постојао, одржао се и донео плода, неопходна је сагласност човека. Неопходни су труд и старање човека. Речена истина се савршено пројавила у Православљу, док су разне јереси одвеле у скретање ка једном или другом смеру.

Духовни живот покрива свеукупну дубину и ширину човековог бића и тиче се свецелости његових међуличних и друштвених односа. Главни показатељи реченог живота су светитељи, тј. људи који су смирењем и љубављу у Христу умањили себе, да би се поново пронашли у Христовој Личности и у своме ближњем.

Наша књига садржи петнаест малих поглавља, која се односе на основне садржаје православног живота. У њеном додатку приложени су истобројни кратки текстови из светоотачке писмености, који имају непосредну везу са одговарајућим поглављима књиге.