Приче о доброти 2 / Елена Михаленко

Пред вама је, драги читаоци, друга књига из серијала „Приче о доброти“ која је одушевила многе малишане. У њој су опет приче чији су главни јунаци највећим делом животиње. Баш као и у првој књизи сви ликови су позитивни, негативних нема.

За разлику од прве књиге, коју су одрасли читали деци већ од четврте године, приче су овог пута нешто дуже, за мало старији узраст. Ипак, порука је иста као и у претходној – доброта и лепота спасавају свет. А вера у то је неопходна свима, нарочито деци да би с радошћу ишла кроз овај не баш увек радостан свет.

Одломак из приче „ЛАСТАВИЦА“

Једном кад се мама-ласта задржала дуже него обично тражећи вечеру подигао се јак ветар. Она је похитала кући, али је ветар постајао све јачи, а црни облаци на небу све гушћи. И кад је кућа била сасвим близу нагли удар ветра је одбацио птицу у страну, она је закачила крилом хладни камени зид и осетила је оштар бол. Једва дошавши до куће изнемогло се спустила на свежањ суве траве. Повреда крила је била озбиљна. Цела породица ластавица и њихови пријатељи били су забринути: с болесним крилом се не може кренути на далеки пут. Међутим, подједнако је опасно остати у хладном и кишном граду.
Болесна ласта је сама донела одлуку: остаће овде, а све остале ласте треба да одлете. Птичица је крила своје горке сузе да не би растужила децу. Шта ју је очекивало? Растанак, хладноћа и глад.
Освануо је дан растанка. Јато ласта је тужно кружило изнад звоника, па затим кренуше на југ. С тугом их је испраћала сирота птица махнувши својој деци здравим крилом. А стари звонар је стајао у црквеној порти и пратио је птице погледом.
— На далек пут летите, ластавице! Нека вас Господ чува! — рече, па поче да се пење на звоник — Било је време да звони за почетак службе. Горе је још једном погледао јато које се удаљавало, а затим му поглед паде на гнездо. И одједном примети птицу која се најежено скупила.
— Па како си, мила, остала овде? Зашто ниси одлетела са свима? — забринуто упита старац, те пружи руку према ластавици. Она бојажљиво прхну и слете на његов длан. Звонар је прегледао птицу и приметио је да јој је крило сломљено.
— Значи, у томе је ствар. Добро-де, не тугуј. Заједно ћемо провести зиму.
Сутрадан је на звоник донео комаде топлог крзна и ушушкао је гнездо. Сад је старац свакога дана доносио ласти нешто да је почасти: зрна пшенице, мрвице хлеба и семенке. У прво време јој је оваква храна изгледала необично — ласте воле да једу црвиће и бубице — али се убрзо привикла на ове посластице. Човек је дуго чучао покрај гнезда и разговарао с птицом. Заволео ју је — пуну поверења и рањиву. И ласта се везала за човека и нестрпљиво га је очекивала…