Priče o dobroti 2 / Elena Mihalenko

Pred vama je, dragi čitaoci, druga knjiga iz serijala „Priče o dobroti“ koja je oduševila mnoge mališane. U njoj su opet priče čiji su glavni junaci najvećim delom životinje. Baš kao i u prvoj knjizi svi likovi su pozitivni, negativnih nema.

Za razliku od prve knjige, koju su odrasli čitali deci već od četvrte godine, priče su ovog puta nešto duže, za malo stariji uzrast. Ipak, poruka je ista kao i u prethodnoj – dobrota i lepota spasavaju svet. A vera u to je neophodna svima, naročito deci da bi s radošću išla kroz ovaj ne baš uvek radostan svet.

Odlomak iz priče „LASTAVICA“

Jednom kad se mama-lasta zadržala duže nego obično tražeći večeru podigao se jak vetar. Ona je pohitala kući, ali je vetar postajao sve jači, a crni oblaci na nebu sve gušći. I kad je kuća bila sasvim blizu nagli udar vetra je odbacio pticu u stranu, ona je zakačila krilom hladni kameni zid i osetila je oštar bol. Jedva došavši do kuće iznemoglo se spustila na svežanj suve trave. Povreda krila je bila ozbiljna. Cela porodica lastavica i njihovi prijatelji bili su zabrinuti: s bolesnim krilom se ne može krenuti na daleki put. Međutim, podjednako je opasno ostati u hladnom i kišnom gradu.
Bolesna lasta je sama donela odluku: ostaće ovde, a sve ostale laste treba da odlete. Ptičica je krila svoje gorke suze da ne bi rastužila decu. Šta ju je očekivalo? Rastanak, hladnoća i glad.
Osvanuo je dan rastanka. Jato lasta je tužno kružilo iznad zvonika, pa zatim krenuše na jug. S tugom ih je ispraćala sirota ptica mahnuvši svojoj deci zdravim krilom. A stari zvonar je stajao u crkvenoj porti i pratio je ptice pogledom.
— Na dalek put letite, lastavice! Neka vas Gospod čuva! — reče, pa poče da se penje na zvonik — Bilo je vreme da zvoni za početak službe. Gore je još jednom pogledao jato koje se udaljavalo, a zatim mu pogled pade na gnezdo. I odjednom primeti pticu koja se naježeno skupila.
— Pa kako si, mila, ostala ovde? Zašto nisi odletela sa svima? — zabrinuto upita starac, te pruži ruku prema lastavici. Ona bojažljivo prhnu i slete na njegov dlan. Zvonar je pregledao pticu i primetio je da joj je krilo slomljeno.
— Znači, u tome je stvar. Dobro-de, ne tuguj. Zajedno ćemo provesti zimu.
Sutradan je na zvonik doneo komade toplog krzna i ušuškao je gnezdo. Sad je starac svakoga dana donosio lasti nešto da je počasti: zrna pšenice, mrvice hleba i semenke. U prvo vreme joj je ovakva hrana izgledala neobično — laste vole da jedu crviće i bubice — ali se ubrzo privikla na ove poslastice. Čovek je dugo čučao pokraj gnezda i razgovarao s pticom. Zavoleo ju je — punu poverenja i ranjivu. I lasta se vezala za čoveka i nestrpljivo ga je očekivala…