Srbi i Sveta Zemlja / od XIII do XXI veka

Uvodna reč

Putujte sa srpskim hadžijama kroz biblijske predele i događaje. Doživite njihove svečane ispraćaje i dirljive rastanke, odlaske na rizična putovanja gde su ih vrebali drumski razbojnici, vodene stihije i skrivene galije gusara. Neka se i vaša duša s njima razneži pred Svetom Zemljom i zadrhti pred praznim grobom Hristovim u Jerusalimu. Neka oseti svu srpsku radost i tugu što se vekovima već razleže po ovim drevnim naseljima, gorama i pustinjama koje su ugostile Hrista – istinitog Boga i najdivnijeg Čoveka koji je ikada rođen na ovoj planeti. Ovo je knjiga o čudesnoj ljubavi Srba ka Svetoj Zemlji, koja od 13. veka do današnjeg dana ne gasne niti jenjava uprkos dugom robovanju, ustancima i ratovima, vladavini tirana i bezbožnika...

Srpski hadžiluk predstavlja jedan od najlepših izdanaka Svetosavlja, te naše narodne vere koju nam je Hristos blagoslovio kroz Svetog Savu, a sa kojom ćemo mi kao narod i izaći pred Njega o Drugom dolasku Njegovom (Mt. 25, 32). Ovo izdanje predstavlja jedan skromni pokušaj da se taj izdanak oslika, da se na jednom mestu opiše kako su Srbi krotko osvajali Svetu Zemlju koja, sama po sebi, predstavlja jedan ogromni hram pod vedrim nebom u kome je Bogočovek samim svojim životom održao prvo i najvažnije pravoslavno bogosluženje; kako su Srbi sebe ugrađivali u to nevidljivo zdanje, kako se u njemu pričešćivali blagodaću i lepotom Hristovom.

Pišući o domaćem pokloništvu Sveti vladika Nikolaj kaže da se srpski hadžija u starini dugo i mukotrpno pripremao za ovaj sveti put: „Prvo posti i usiljeno se moli Bogu dan i noć; posećuje crkvu i pričešćuje. Pa onda čini milostinju, pomažući bedne i nevoljne. Pa onda ide po selu od kuće do kuće i prašta se sa svima, moleći prijatelje da ga pominju u molitvama, i neprijatelje da se odobrovolje prema njemu i oproste mu sve uvrede i nepravde. Pored toga on izbegava sujetna veselja i zabave, izbegava smeh i mnogorečivost. I, pri samom polasku, oblači se u sasvim novo odelo, blagosilja sve, koji ostaju u selu, i srodnike i nesrodnike i prijatelje i neprijatelje, i prosi blagoslov od sviju. Jer, gle, polazi grešan čovek u Svetu Zemlju, kao u bliže prisustvo Božje, pa ispunjen strahom i trepetom stara se, da se preporodi, očisti i obnovi, da bi se udostojio prisustva Božjeg. Sve to što poklonik čini pred polazak u Svetu Zemlju može se izraziti jednom jedinom rečju – pokajanje.“

I zaista, nakon svih ovih priprema, nakon svega proživljenog po drumovima i na otvorenom moru, nakon dugog boravka u svetim mestima Palestine i Egipta, iskreni poklonici vraćali su se u svoj zavičaj izmenjeni: trgovci više nisu uzimali kantar u ruke da se makar i slučajno ne bi krivom merom ogrešili o kupca, imućni su od svog imanja podizali crkve i škole, krasne zadužbine, a oni siromašni živeli su tiho i povučeno, kao inoci u svojim domovima. Svi oni skupa bili su neobično voljeni i poštovani od svojih sugrađana, imali svoja naročita, počasna mesta u svetim hramovima, u poslanicama srpskih patrijaraha i vladika, koji su njihova imena u svojim dopisima stavljali iznad svih ugledenih gradskih esnafa, odmah ispod sveštenstva. Sve ovo što je navedeno neodoljivo podseća na drevne kapadokijske preobražaje u vreme Sveta tri jerarha kada je pokajanje predstavljalo jedan dubok i dugotrajan proces. Danas se često naglašava da su se tada vernici redovno pričešćivali na svakoj liturgiji, ali malo ko (želi da) zna da su mnogi od njih najpre izdržali surove zabrane pričešća koje su trajale i do dvadeset godina, u zavisnosti od težine počinjenih grehova. Neki od ovih pokajnika godinama su morali da kleče u hramu tokom bogosluženja, neki samo da stoje, ili kraj amvona, ili u priprati, ili pred hramom, moleći one koji ulaze da se unutra pomole za njih...

Knjiga o Srbima i Svetoj Zemlji važna je i zbog našeg odnosa prema Kosovu koje danas mnogi posmatraju očima starozavetnog čoveka, smatrajući ga srpskom obećanom zemljom, a zanemarujući naša kosovska obećanja i zavete. Hristos ni jednu zemlju nije obećao pojedinim narodima i rasama. Hristos je Kosovo obećao krotkima (up. Mt. 5, 5). I Kosovo, i Srbiju, i čitavu ovu planetu, naslediće samo oni koji se upodobe Njegovoj bogočovečanskoj Ličnosti, ili prevedeno na jezik našeg Svetosavlja i Svetog vladike Nikolaja – onima koji zadobiju „slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskoga, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srpskih popova i kaluđera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkalja i vezilja, jasnoću narodnih poslovičara, umerenost i odmerenost srpskih seljaka, sjaj krsne slave svih krštenih Srba“. Kosovo će u vreme opšteg vaskrsenja, a možda i ranije, ako se kao narod pokajemo i uspravimo, pripasti onima koji u ova teška vremena, kao za vreme dugog robovanja pod Turcima, mudro očuvaju veru i porodične vrednosti svojih predaka, koji svojim životom tiho prkose svakom nepoštenju, prostakluku i nastranostima koje su ovladale današnjom nesretnom Srbijom.

Knjiga o Srbima i Svetoj Zemlji počinje Svetim Savom a završava se Svetim mučenikom Haritonom. Njegovo žitije donekle podseća na život Svetog Save. I on je pohodio Svetu Zemlju i izbegao ženidbu da bi sav život svoj posvetio Bogu i svome narodu poslužio molitvom, postom i samopregornom ljubavlju. To je znak da smo mi Srbi, uprkos svemu, još uvek sposobni da iznedrimo velike ljude, da u nama još uvek ima života i snage da se trgnemo iz svojih zabluda i posrnuća. To potvrđuje i nepresušna reka srpskih hadžija koja i danas, u 21. veku tiho teče ka svom izvoru i uvoru, ka kolevci Pravoslavlja, gde je sve počelo i gde će se sve i okončati o Drugom dolasku Hristovom.

Jer hadžiluk nije samo tradicija, sticanje čina i puka znatiželja. Hadžiluk je ikona naših života, našeg stremljenja ka Nebeskom Jerusalimu i Gospodu Isusu Hristu kao jedinom smislu i krajnjem cilju svih naših ljubavi, našeg rada i stvaralaštva, našega bitisanja. Na tom putu neprestano vrebaju bure i nevolje, omamljiva iskušenja i zasede, ali mi se ne kolebamo niti ustučemo, jer „mi put svoj znamo, put Bogočovjeka, i silni, kao planinska rijeka, svi ćemo poći preko oštra kama, sve tako dalje, tamo do Golgote” kako našu srpsku misao vodilju nadahnuto ispoveda Šantić. A tamo, na srpskoj Golgoti, čeka nas vaskrsenje u život večni. Čekaju nas Sveti Sava i Sveti Srbi, svi naši dragi upokojeni i pomilovani preci koji se tada neće postideti nas. Amin.