Тако је говорио Павле / Жељко Перовић

Онога дана када је постао владика, Павле се сетио свог детињства и једне хладне славонске зиме у родним Кућанцима, када га је баба Деса, као ђака првака, раном зором водила у цркву и школу, да прослави свој први Савиндан. Причао је тада, пред епископима и окупљеним народом, о распеваној школској литији, служби свештеника и програму старијих разреда, али тек само као о неком декору или уводу у један мистични догађај који се заувек, чини се судбоносно, утиснуо у душу будућег патријарха. Њега је у потпуности очарао и занео зрачак сунца који се тог туробног и студеног дана однекуд појавио и ушуњао кроз прозор, слетевши право на лице и ореол Светог Саве – стварајући рефлексију од које му се чинило да сам Светац са славске иконе, украшене зимзеленим венцем, обасјава и згрева њих промрзле ђаке, и читаво село завејано снегом. Павле никада није одбацио овај идилични и светозарни доживљај као наиван и измаштан, сва његова потоња животна искуства и сазнања само су још више у њему утврђивала и продубљивала симболику ове импресије. Духовно и интелектуално узрастајући постајао је све уверенији да је Свети Сава заиста надвремени српски пастир кроз кога божански зраци и данас просвећују, отопљавају и радосте промрзлу народну душу – која то јасно препознаје и дубоко доживљава, због чега и сваког новог српског владику или патријарха вреднује и пореди са Савом. Зато и Павле на свом устоличењу њега истиче као највећи узор у свом будућем пастирском животу и раду.

Колико је у успео да се примакне најдражем српском Свецу, могла би већ да сведочи историја. Павлове мудре изреке и досетке данас се памте и проносе кроз народ са нежном љубављу и искреним поштовањем, баш као што су у старини проношена са трепетним уважавањем и детињим поверењем она предања о Светом Сави који народну душу милује, брани и снажи својом мудрошћу и праведношћу. И Павле је тако, разумно и простодушно, успевао да допре до свих нас који смо одрастали и живели у својеврсном паганском мраку, у тој духовној пустоши и дивљаштву, раскалашности и разврату југословенског „братства и јединства“, које је по речима самог патријарха било површно и лажно, зато што је изграђено на идеологији мржње, на органском презиру према класним непријатељима, који се касније тек само трансформисао у етничке и верске злобе и прогоне. И Павле је као Сава у свом времену био чувар чисте православне вере од разних секташа и јеретика који су вешто користили духовну празнину и природну наивност народних маса како би завели лаковерне – његова трилогија „Нека питања наше вере“, постала је наша нова Крмчија, нови том Законоправила Светог Саве по коме се сада равнамо, преиспитујући своја религиозна убеђења и навике. И Павле је попут Саве, мирио своју браћу и целивом братске љубави исцељивао расколе...

Патријарх Павле је нарочито за нас младе, тих деведесетих, био спона са оним старим српским светом, као својеврсна пројава наших прадеда и чукундеда, којих се тек магловито или само из прича сећамо, који су као у неком резервату ишчезли у веку технолошког прогреса и моралног регреса – да би сада кроз Павла васкрсли и учили нас, своје отете и одрођене чукунунучиће, да наново ходамо кроз живот, предачки скромно и ненаметљиво, чисто и честито, радно и вредно, трезвено и независно. Павле нас је, као неки чудни и мили посланик из далеке прошлости, поучавао вечним и небеским заветима наших предака: Завету поштовања брака као божанске установе и породице као највеће светиње, Завету храбре српске Мајке која своје чедо заклиње: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога – боље ти је узгубити главу, него своју огрешити душу“, Завету о личној и колективној имовини, храни и природи као Божјој позајмици са којом треба владати одговорно, штедљиво и правично, разумно и милостиво, никада расипно и сујетно, саможиво и бахато; Завету покајања и праштања, поста и молитве, задужбинарства и литургије, Завету јеванђелског човекољубља и мирољубља, здравог родољубља које подразумева трпељиву, смерну и делатну љубав ка суседима и свим народима света, Завету чојства и јунаштва, праведног рата који је увек одбрамбен, увек милостив ка заробљеном или рањеном, немоћном непријатељу, увек подигнут из љубави према нејачи ради које се вреди жртвовати – баш као што вреди пострадати и ради вечних хришћанских животних, породичних и друштвених идеала, када су они угрожени, што је већ Завет кнеза Лазара опеван у стиховима „Земаљско је за малена царство, а небеско, увек и до века“....

Једноставно, тихо и неприметно – онако како је живео и говорио, корачао кроз овај свет – Павле се преображавао у лик са фреске или из тропара, кога народ већ прославља као „правило вјери и образ кротости“ због његовог светачког владања и веровања, коме зато и сам све искрено верује, кога жели да походи и додирне, да слуша и да следи, осећајући да нека вечна светлост и мир, топлина и милина кроз њега зраче, баш као сунчева рефлексија са школске иконе у Кућанцима. Отуда и онај чудесни испраћај његовог уснулог тела, када је река од више стотина хиљада људи прохујала кроз Саборни храм у Београду, не марећи за тадашњу пандемију нити за бескрајну колону која се протезала све до хотела Москва, одакле се морало чекати и по десет сати само да би се целивала увенула рука милог патријарха положеног на одру. Та захвална и одана народна душа убрзо је изнедрила иконе на којима је блаженопочивши Павле приказан као светац, скупа са свеже састављеним молитвама и раздраганим богомољачким песмама, које је патријарх волео и радо слушао, не слутећи да ће једног дана бити опеван у њима.

Отуда и ова књига, драги читаоче, у којој је као ћилим размотана мисао патријарха Павла у свим најважнијим људским и породичним, народним и државним, друштвеним и глобалним питањима, проткана бројним цитатима, осликана догађајима и анегдотама из његовог живота – као малено уздарје том сићушном човеку огромне вере, наде и љубави који је нас залутале упознао и повезао са нашим прецима и свецима, који нам је својим животом показао и доказао да се у најгорем времену и на најстрадалнијем месту – самим тим и у овој нашој раскућеној, осрамоћеној и убогој Србији 21. века – може и мора бити човек, да је итекако могуће остварити циљ и смисао сопственог постојања сада и овде, кроз смерно и стваралачко служење Богу и ближњима, са свешћу да наше животне невоље нису случајне, већ дубоко смисаоне и слојевите, благотворне и благородне, допуштене по премудрој Божјој љубави која све време бди и милује, тајанствено изграђује и усавршава одане и одважне, до спасења и вечног живота, до самог Господа Христа и Царства Небеског, које је патријарх Павле сматрао првом и најважнијом српском отаџбином и домовином, у којој сада благује, узносећи молитве за нас.