Тумачење Новозаветних одељака – Јеванђеља / књига 1

Приредио: Архимандрит Јован Радисављевић

Била је радост слушати предавања овог зналца Светога писма, и то не само Новога завета! Није отац Методије само буквално познавао Библију, и то од књиге Постања до Откривења Јовановог (!), него је и нас подстицао да је што више читамо и њоме се надахњујемо. Спадам у оне генерације школе у згради Симе Игуманова Призренца која је у првим часовима разредне наставе – док смо још били свежи – држала свеске и прибор за записивање надахнутих предавања овог библисте којим се наша Црква може дичити.

Да бисмо проверили буквално познавање Светога Писма оца Методија, постављали бисмо му питања у смислу где се који исказ налази да би он сместа одговорио или бисмо га питал шта се налази, рецимо, у Јован 3,16 („Јер Бог тако заволе свет...“), да би он овај стих до краја изрекао. Био је жива Симфонија, или Конкорданца библијских места. Данас у време рачунара до таквих се референци долази много брже – преко ЦД, мада је тако пронађени текст без оне животне снаге коју пружа жива реч.

Отац Методије није био задовољан Вуковим преводом појединих места у Новом завету, па нам је са своје стране давао тачни превод односних места. Све смо то бележили у наше примерке Библије, као и његова сажета тумачења, поред уношења дужих текстова у свеске, па су нам управо ти примерци Библије били добра основа за припрему проповеди касније у парохијском раду.

Тумачења оца Методија одликује концизност – управо су и припремана за ученике богословских школа. Други моменат је често навођење мишљења светих отаца о појединим исказима, што увелико одудара од данашњих упињања да се, наводно, савременим језиком искаже мисао забележена на изворном језику. Искази Светих отаца лежу на срце као мелем на рану! Међутим, савремени коментари не дотичу нас се или, већ, пружају прилику да тај савремени тумач себе ставља у први план, у смислу да је он тај који „уме“ да растумачи шта је библијски писац, Богом надахнут, хтео рећи! У том смислу схватам рационалистичке тумаче, углавном западне, који цитирају једни друге, и то управо своје савременике, како би они што више испливавали на површину као, можда, најбољи тумачи и коментатори. На жалост, примећује се и у нас неки благи талас истицања овоземаљског, људског приступања тумачењу Речи Божје, па и на страницама црквених листова...

Треће, отац Методије је припремао предавања према програму за богословију, што ће рећи да је тумачећи, рецимо, једно чудо забележено код Матеја, доводио га у везу са истим чудом забележеним код остале двојице синоптичара. Тако и догађаје, на пример, Преображење Господње код Матеја (17,1-9) тумачио је уз консултовање и стални осврт на то како су исти догађај забележили Марко (9,28) и Лука (9,28-36).