Дневник 1973-1983 / отaц Александар Шмеман

Издавачка кућа „Видослов" Епархије Захумско- херцеговачке и приморске објавила је књигу оца Александра Шмемана „Дневник 1973-1983". Отац Шмеман је српским читаоцима већ добро познат, као веома превођен и цењен литургичар, аутор књига „Литургија и живот", „За живот света" и других, и као један од значајнијих професора на Факултету Светог Владимира у Њујорку од раних педесетих до почетка осамдесетих година 20. века. Рођен је у породици која је припадала руској емиграцији у Паризу, где је провео детињство и младост и свршио богословски институт Светог Сергија, и где се 1943. оженио Јулијаном Осорогин. Заједно са породицом је отишао у Америку 1951. и придружио се наставном особљу Факултета Светог Владимира, чему је пресудно допринело постављање оца Георгија Флоровског за декана тог факултета.

Дневник оца Шмемана је пронађен у његовом радном столу на факултету, након његове смрти 1983. године. Ту су забиљежене његове мисли, духовне борбе, повремене потешкоће које су долазиле од многих дневних обавеза, из периода последњих десет година живота, потом размишљања о цивилизацији у којој је живио, критика различитих видова погрешне духовности, институција, чак самог себе и својих колега. Али изнад свега ту је жизнерадосни однос према људима и свету, радост Литургије, радост породичног живота, радост пријатељства, радост створеног света, јесењег дана, радост у вери у Царство Божије и љубав Божију. Писао је на руском, енглеском и француском језику, и његова породица и пријатељи су одлучили да „Дневник" објаве, без обзира на то што отац Александар никада није рекао ни записао шта намерава с њим да уради. Али целокупан утисак је био такав да је ипак имао намеру да га објави - као аутобиографију, духовни дневник или нешто друго.

Одломци из "Дневника"

„...Човјек мора разумјети...! Човјек дође до те тачке кад му постане јасно да нема шта да се разумије, да су све компликације заправо измишљене, и да је све то нека врста магле коју ми измишљамо да би прикрили своје гријехе и избјегли суочавање с њима. Проблеми савремене свијести младих људи често су потпуна глупост. Постоје два извора гријеха: тијело и гордост. А људи то често покушавају прикрити компликацијама како би изгледали лијепо и дубоко („Он има великих проблема..."). А човјеку је увијек лако наћи духовне водиче, спремне да рјешавају те проблеме и то углавном бескрајно расправљајући о њима. Но истина је много једноставнија: тијело и гордост. То су кључеви проблема и тешкоћа, то је коријен бескрајних разговора, шапутања током досадних исповијести, свих интроспекција и морбидног угађања себи. Хришћанство није „ефективно", не звучи увијек како треба. Често је човјеково одбијање да се суочи са гријехом једнако погрешно као и неадекватна и промашена пастирска савјетовања и религиозна „терапија". Истинска вјера се увијек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, цјеловито и ослобађајуће. „Проблеми", „потешкоће", „компликације" су тривијални изговори човјека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човјеку."

„... Савремена цивилизација говори религиозним језиком и, истовремено, мрзи религију. Потпуно бесмисленом свијету, свијету без Бога објављује „смисао". Одакле би тај смисао могао доћи? Истински демонска мистерија наше цивилизације није у потрази за тим смислом, већ у разлогу из којег она тако очајнички трага за смислом без Бога!?! Зашто је цивилизација тако метафизички глупа? Име те глупости је гордост: будимо као богови. Пад Адама и Еве се дешава, наставља, стално понавља, и мјесто тог непрекидног Пада није апстрактна природа коју смо наслиједили од Адама; то мјесто је цивилизација - змија која искушава!

Цивилизација отвара људима бескрајне могућности и скрива од њих њихова онтолошка ограничења. Говори им: будите као богови. Невјероватно је да је сваки истински „стваралац" смирен, а цивилизација коју су створили ти ствараоци је пуна гордости. Мали човјек, силазећи из свог туристичког аутобуса, погледа Микеланђелову слику у каже: Ето то ми можемо да урадимо, то смо створили! Оно што је умјетника учинило смиреним (и сваки стваралац ствара само онолико колико је у стању да се смири пред даром стварања) постаје извор гордости за људски род."