Анђео у олтару / Протојереј Андреј Ткачов

Протојереј Андреј на себи својствен начин, отвара и продубљује питања о нашој свакодневници, питања над којима савремени хришћанин често не стиже да се замисли, а која неизоставно утичу на духовни живот човека 21. века.

Анђео у олтару

Народ жели да свештеници буду свети. Тако мисли народ. Заправо, истинска светост не само да греје, него с времена на време и пече. Можемо само да замислимо шта би било када би Господ изволео да одене у ризе и стави у олтар, испред Престола, не људе, већ Анђеле. Уместо храма пуног богомољаца, храм у коме би служио, рецимо, Архангел Михаило, био би празан. Апсолутно празан. Кад би се ватрени небожитељ само једном окренуо својим пламеним лицем према присутнима и рекао: „Мир свима!“, истог тренутка би се неколико најосетљивијих парохијана скаменило на месту, а остали би као метак излетели из цркве, обузети светим ужасом.

Људи падају при погледу на Анђеле. Заклецала су колена и душа се заледила у Данилу, док је небески весник разговарао са њим. Када су мироносице угледале анђеле на гробу Исусовом, „бејаху преплашене“ и „спустише лица ка земљи“. Не мислим да би у овим случајевима реакција обичних људи била другачија. Несумњиво, светост није доброта Деда Мраза док вади поклоне из вреће, већ страшни додир сена са огњем. Зато би људи рекли: Ја код Арханђела на службу нећу више да идем. Страшно боли. Отићићу пре код оца Стефана (Петра, Николаја, итд.) Он је човек као и ја. Он ми је ближи.

Подједнако страшне, слично благословима и молитви, биле би и проповеди бића која не знају за грех и нису окована безбројним плотским немоћима. Анђео не зна за толерантцију. Он зна само за вољу Божију, и испуњава је без икаквог колебања. Рекао је Господ анђелу да сатре египатске првенце, сатро их је. Рекао му је да пређе мачем по логору асирских војника,и прешао је. Мисао његова се не њише као љуљашка, и то је страшно за издробљено сазнање малог грешника, чије се мисли обично клате као прут на ветру. Стога, велико је благо што у нашим храмовима стоје људи који су похађали обичне школе, ожењени, спутани световном сујетом, једном речју људи који нису попут ликова са фресака.

Све и да оставимо Анђеле по страни, и зажелимо у својој парохији светог човека (снила је Старица да јој Златна Рибица буде на услузи!) стање се неће много променити. Или се уопште неће променити. Чини нам се – каква реч – чини нам се да су светитељи беспрекорни реализатори свих наших бесконачних молби. Кроз ову призму их најчешће и посматрамо. Али светитеља не можеш унајмити као слугу. А ако су их и узимали у службу, њихове способности и могућности су далеко премашивале наше свакодневне потрошачке представе...