Anđeo u oltaru / Protojerej Andrej Tkačov

Protojerej Andrej na sebi svojstven način, otvara i produbljuje pitanja o našoj svakodnevnici, pitanja nad kojima savremeni hrišćanin često ne stiže da se zamisli, a koja neizostavno utiču na duhovni život čoveka 21. veka.

Anđeo u oltaru

Narod želi da sveštenici budu sveti. Tako misli narod. Zapravo, istinska svetost ne samo da greje, nego s vremena na vreme i peče. Možemo samo da zamislimo šta bi bilo kada bi Gospod izvoleo da odene u rize i stavi u oltar, ispred Prestola, ne ljude, već Anđele. Umesto hrama punog bogomoljaca, hram u kome bi služio, recimo, Arhangel Mihailo, bio bi prazan. Apsolutno prazan. Kad bi se vatreni nebožitelj samo jednom okrenuo svojim plamenim licem prema prisutnima i rekao: „Mir svima!“, istog trenutka bi se nekoliko najosetljivijih parohijana skamenilo na mestu, a ostali bi kao metak izleteli iz crkve, obuzeti svetim užasom.

Ljudi padaju pri pogledu na Anđele. Zaklecala su kolena i duša se zaledila u Danilu, dok je nebeski vesnik razgovarao sa njim. Kada su mironosice ugledale anđele na grobu Isusovom, „bejahu preplašene“ i „spustiše lica ka zemlji“. Ne mislim da bi u ovim slučajevima reakcija običnih ljudi bila drugačija. Nesumnjivo, svetost nije dobrota Deda Mraza dok vadi poklone iz vreće, već strašni dodir sena sa ognjem. Zato bi ljudi rekli: Ja kod Arhanđela na službu neću više da idem. Strašno boli. Otićiću pre kod oca Stefana (Petra, Nikolaja, itd.) On je čovek kao i ja. On mi je bliži.

Podjednako strašne, slično blagoslovima i molitvi, bile bi i propovedi bića koja ne znaju za greh i nisu okovana bezbrojnim plotskim nemoćima. Anđeo ne zna za tolerantciju. On zna samo za volju Božiju, i ispunjava je bez ikakvog kolebanja. Rekao je Gospod anđelu da satre egipatske prvence, satro ih je. Rekao mu je da pređe mačem po logoru asirskih vojnika,i prešao je. Misao njegova se ne njiše kao ljuljaška, i to je strašno za izdrobljeno saznanje malog grešnika, čije se misli obično klate kao prut na vetru. Stoga, veliko je blago što u našim hramovima stoje ljudi koji su pohađali obične škole, oženjeni, sputani svetovnom sujetom, jednom rečju ljudi koji nisu poput likova sa fresaka.

Sve i da ostavimo Anđele po strani, i zaželimo u svojoj parohiji svetog čoveka (snila je Starica da joj Zlatna Ribica bude na usluzi!) stanje se neće mnogo promeniti. Ili se uopšte neće promeniti. Čini nam se – kakva reč – čini nam se da su svetitelji besprekorni realizatori svih naših beskonačnih molbi. Kroz ovu prizmu ih najčešće i posmatramo. Ali svetitelja ne možeš unajmiti kao slugu. A ako su ih i uzimali u službu, njihove sposobnosti i mogućnosti su daleko premašivale naše svakodnevne potrošačke predstave...