Besede o pokajanju / Sveti Jovan Zlatousti

BESEDA TREĆA

O pokajanju, milostinji i o deset devojaka

Znate li odakle smo otpočeli naš prošli razgovor i gde smo ga prekinuli? Ili, o čemu smo i dokle govorili u prošloj besedi? Ja mislim da ste vi već sve zaboravili pa ne znate gde smo završili besedu. Ja, pak, pamtim sve to, pa ipak za to niti krivim niti korim pošto vrlo dobro znam da vi svi imate svoje žene, da se trudite oko svoje dece i da se starate o domaćim poslovima, jer ste jedni vojnici, a drugi zanatlije, a svi zajedno se borite sa različitim teškoćama dok se mi isključivo u ovome nalazimo, o tome razmišljamo i u tome provodimo svoje vreme. Pa vas ne smem za to ni kriviti nego naprotiv, moram pohvaliti vašu ravnost kojom, zapostavljajući sve porodične brige, ni jednog nas nedeljnog dana ne ostavljate same u crkvu nego dolazite ovamo.

A to je i za sam naš grad velika pohvala a ne ono zbog čega bismo imali samo nespokoj: predgrađa, pozlaćene domove i odaje sa postavljenim stolovima. Pohvala našg greda je to što su stanovnici preispunjeni usrđem i što su nadahnuti za slušanje Slova Božijeg. Jer ne poznaje se dobrota draveta po listu no po plodu. A u tome se i ogleda naša uzvišenost nad nerazumnim životinjama, što smo razumni, što učestvujemo u besedama i razgovore volimo, upravo kao što su i od samih životinja nerazumniji oni koji tu svoju uzvišenost ne poimaju i besede ne ljube, kao što je prorok rekao kada je zasvedočio: “Čovek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom koju kolju” (Ps. 49, 20). Slovesan si čovek a slova nećeš da ljubiš. Kakav onda oproštaj zaslužuješ? Ali ste svi vi meni onakvi kakvi i treba da budete. Svi se za slovesnu vrlinu otimate i poštujete slovo Božije više nego sve drugo. Da se prihvatimo, dakle, našeg saveta i da objasnimo ono što sledi za onim o čemu smo pre govorili. Ja sam to prema vama dužan i želeo bih da što pre odužim moj dug prema vama, tim pre što to neće pričiniti nikakvu štetu mome imetku, nego mi se čini da ću, vraćanjem ovg duga sam postati bogatiji.

Pri ovosvetskim poslovima, dužnici se obično kriju od zajmodavaca kako im nebi isplatili dug. A zar dobro time čine? Jer svako isplaćivanje umanjuje imetak, dok ova slovesna isplata umnožava bogatstvo. A ja to ovako razumem. Da sam kome dužan novac pa da mu isplatim, novac bi samo kod njega ostao. I od mene bi otišao da bi prešao u njegovu svojinu. Ali kada odužujem reči, one i kod mene ostaju i vi ih svi imate. A čini mi se da bi bio mnogo siromašniji kada bi reči svoje prikrivao i kada ih ne bi vama sapoštavao, jer kad ih otkrivam - sve sam bogatiji. Ili drugačije da se izrazim, kada vam reči ne bih otkrivao samo bih ih ja imao, a kad ih otkrivam njihovim se plodom sa svima vama koristim...