Božiji ljudi / Borisav Stanković

Deo iz knjige:

MANASIJE

Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve, a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola, a ostalo bilo puno starih, krivih vrba. Od celog groblja, stare crkve, okolnih zidova koji su na nekim mestima već bili srozani i kapije, jedino je ta klisarnica bila jaka, zdrava. Podignuta na direke s kujnom i sobom. Docnije dozidana je jedna oveća dugačka soba sa drvenom sofrom, u koju bi, kad pada kiša, a parastos je, podušje nekome, imali gde da se sklone i trpezu postave. U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo, klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove, a ostalo, što je najteže, otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje, paženje grobova, a naročito noću rasterivati pse koji se kupe i loču zejtin iz kandila po grobovima, sve je to ona, žena mu, klisarica, radila. A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima i sumanutima, kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim mahalama, čak i po obližnjim selima... Ali, opet, kad bi hteo čovek da ih traži, tu bi ih, na groblju, našao. A najradije su bili oko porte, uza zidove, i tu se vukli, ležali. Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama, a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica, mada je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi poneki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je koji, tek bi počeo da se viđa među ostalima i vuče onako kao drugi tu oko klisarnice, reke, groblja. A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucalim, trulim grobovima. Ali od tih i ovi drugi su bežali, bojali se.
Koliko bi puta koji od njih, prolazeći pored kakvog groba, kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći:
- Ete ga!
- Koji? - istrčala bi klisarica uplašeno.
- Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! - govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob.
Klisarica, mada je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, oko sebe, i zajedno s njima išla i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.
I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe, pa i na nju samu se istresa, gunđa. I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji se zavlače po grobovima da ih otuda izvlači, goni ih i bije. Cele nedelje bi tu oko klisarnice i groblja sedeo, da zvoni kada dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj, a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio. I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi on onda natrag i davao klisarici na čuvanje od prošenja preostali novac.
- Da mi čuvaš! - pretio bi joj on dajući.
- Hoću, hoću! - uzimala bi klisarica. Pa od tolike njegove prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlju, u kakav kut, ćošak.

1902.