Хришћанство и модернизам / Архимандрит Рафаил (Карелин)

Време друштвених и политичких потреса, светских катаклизми и катастрофа увек је било време кад је овај свет устајао на Цркву, и то преко непријатеља рода људскога, ђавола. Знаци тога су јачање такозваних либералних струја, покретање разговорâ о неопходности измене црквеног Устава, и то тако да наводно буде блажи, о преласку на нови календар, о преводу богослужбених књига на савремени језик. Следећа фаза је порицање значаја институције монаштва у Цркви и покушај увођења ожењеног епископата. Све то заједно и јесте оно што се данас у Православљу обично назива модернизмом, али у најнегативнијем значењу те речи.

У таквом времену заиста је веома тешко ономе који није укорењен у православном црквеном предању и који није од детињства задојен духом црквеног живота. Разна мишљења и разне тенденције колебају неутврђену душу, сеју сумњу, односно коров лукавога, час кроз једну, час кроз другу спасоносну истину, збуњују људе и одводе их са спасоносног пута покајања. Апостол је то унапред видео кроз далеке векове и зато је у својој Посланици Тимотеју, а у суштини свим православним хришћанима, рекао: Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене (2. Тим. 1, 13) и на другом месту додаје: јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4, 3-4). Данас је, као никад до сада, неопходно да се сви они који желе да душу своју спасу држе оног учења Цркве које су прихватили и осветили како древни свети Оци тако и праведници последњих времена.

Оцу Рафаилу је то потпуно јасно и зато тежи да испуни завет апостолâ Павла: Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком (2. Тим. 4, 2). Његове беседе и чланци, од којих је саткана ова књига, плод су пажљиво вођеног духовног живота и резултат размишљања о процесима који се одвијају у савременом свету и у Цркви, анализе тих процеса и тражења пута којим у наше дане, као и пре хиљаду година, треба да иде хришћанин који тежи ка спасењу.

Ова књига је по свом садржају разнолика исто као и човеков живот и зато и захтева да се о њој нешто више каже. Зашто човек верује или зашто не верује? Зашто неко бира пут који га сигурно води у погибао кад му је откривен онај који води ка спасењу? Какав је невидљиви свет духова злобе и који је узрок њиховог непријатељства према нама? Зашто је молитва највећа драгоценост коју човек може да има у овом животу? То су само нека од питања на које отац Рафаил покушава да одговори у првом делу књиге.

У другом делу он говори о празницима Цркве, о слици Неба на Земљи, о блиставој слави светитеља и о томе како су нам они близу. Овде посебно треба истаћи поглавље о икони „Слава Грузијске Цркве“. То је чудесна поема, написана језиком блиским литургијском, поглавље које, у неким својим деловима, садржи целокупну историју Цркве многострадалне земље Иверске, земље у којој отац Рафаил живи, служи Богу и људима и проповеда. У том поглављу је приказано како хришћанин може и треба да воли Цркву, да је воли као своју дивну и мудру Мајку, да је њоме усхићен, да је од срца опева и да се труди да сазна све о њеном дугом и славном животу. Ту је веома јасно речено да су све националне, територијалне, историјске или политичке поделе вештачке, да су их људи сачинили, а да је Црква једна. Она је једна и јединствена по благодати и по својим светитељима. Тако је у истој тој Грузији најпоштованији светитељ војсковођа римске војске, рођени Кападокијац, свети великомученик Георгије Победоносац, а не, на пример, грузијска царица Тамара. Црква је јединствена и кад је реч о светим тајнама и обредима, јединствена у вери, нади и љубави људи, а пре свега јединствена у Господу Исусу Христу, који и јесте глава Цркве.

Трећи део је најопширнији и посвећен је проблемима савременог доба, ономе што би се могло назвати модернизмом или, како сâм аутор каже, секуларизацијом Цркве. Кроз поглавља овог дела књиге дати су одговори на питања какви све видови агресије света против Цркве постоје и чиме им се можемо супротставити. У овом делу књиге отац Рафаил говори и о тежњама да се пређе на нови календар, о реформи језика црквеног богослужења, о такозваној модернизацији иконописа, о појавама као што су фанатизам и национална искључивост и о још много чему другоме о чему се данас говори. Но, оно што је заиста важно јесте то што отац Рафаил говори о томе како верујући православни човек да се односи према свему томе и како да избегне крајности и заблуде.

У четвртом делу књиге отац Рафаил пише о томе шта у овом животу узрокује ако не неверовање, а оно погрешан избор духовних оријентира, жељу да се у духовни живот уђе не кроз покајање, него на „споредни улаз“, односно кроз заједничарење са такозваним тајним знањима и некаквим загонетним мистеријама. Модернизам се на крају свог развоја завршава окултизмом и јавним демонизмом. Овај свет не тежи да се сâм промени, да се преобрази и да на крају постане црквен, него да промени и преуреди саму Цркву онако како то одговара његовим хировима и страстима.

Кад човек прочита ову књигу, сигурно ће другачије гледати не само на оно што га окружује него и на себе самога. Могуће је да ће решити многе своје недоумице и да ће добити одговор на многа питања. Но ипак, најважније је то што ће у њој видети и препознати образац оног здравог учења који су апостоли предавали својим ученицима и које јесте и биће учење Цркве у све векове.