Христе мој животу / Преподобна Стефанида Скадарска и Битољска

Преподобна Стефанида Скадарска и Битољска - Житије, служба и акатист.

Ја вас молим уставите се за часак пред тужнорадосним животом монахиње Стефаниде, заслужила је више од тога. Уставите се за трен пред потресним страницама написаним изломљеним невјештим рукописом сељачким, опорим као и живот. Уставите се пред драмом људске душе и тугом људског срца. Огледните се у њој. Дубока и предубока и бистра је до бола и узвишена до радости. Ви који читате много па и паметних књига прочитајте ове разговоре који никад нијесу жељели да буду књига. Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтјев Бити, али тамо гдје нема смрти. За њега други дио Хамлетовског питања -не бити- не постоји. Мјесто њега стоји јадост живота, која је небитије, и којој се треба одупријети свом снагом бића запретаног у подвигу. На том распону између „јадости“ живота и Бога радоснога и, у коме је једино постојеће Бити а да нема смрти одиграва се ова Драма, која је више него то. У нашем вијеку земља је изњедрила много мудраца о којима се чује од Јамајке до Сјеверног пола, а не зачуди се кад кажем да је Стефанида род ономе мудријем дијелу мудрих људи нашега доба. Ништа зато што се њен глас тихо чује, чак и не чује – па она није ни жељела да се чује. Бјежала је у тајне скриње своје душе и док је жива била.

Шта ја имам коме да кажем: бисер нека сам блиста, кад је бисер. Скривене Драме су то само за очи кратковидих нас. За Режисера су оне исто тако јасне колико за нас неухватљиве. Како скривене драме тако и ток времена са загонетком живота! Сваки живот је позив на драму, не на имитацију њену. А једна истинита драма је својим ћутањем и искреношћу гласнија од свих радио станица на свијету. У њој живот уткива своју потврду, она је исто што и истински живот, код ње нема не бити; јер све што једном може не бити, говор му се претвара у привид, игра у тишину без повратка. Смрт му је присутна онолико колико ћутању драме живот, и кроз њега дакле, говор који не хита за временом, већ вријеме прије за њим. Мјере неба нијесу што и мјере времена. Језик истинских, људских драма језик је Неба, његово вријеме је καιρός – вријеме бремено будућношћу. Истина је ван времена, али протиче кроз њега и даје му потврду. Људска личност, драма живота људске јединке је у истини, дакле ван времена, или све времена, протиче кроз вријеме да би добила на своје чело седам печата бремених будућношћу. Режисер и Драма – личност, двије истине које се траже, једна по милости уз позив чудесне фруле, друга због јадости и недовољности, загонетности себе и своје истине, одзива се фрулином позиву да би њеним чудесним акордима угасио трептаје жеђи и заситио глад огњем. Кад смо код тога онда смо код Стефаниде. Кад се дивимо експериментима у епрувети и у космосу, мудростима теорије релативитета – нијесмо ли у заблуди кад притом са ниподаштавањем пролазимо поред експеримената који су у овом чину драма једне личности! Неко нас то вара – шта би друго могло бити – па се више дивимо ономе што мање заслужује и тражимо истине од онога што је има у себи мање.

Тражимо себе тамо гдје има само мало од нас. Превиђамо себе а тражимо се! Вратимо се себи, а нека нам у томе помогне монахиња Стефанида. Tреба нам оно Бити гдје нема смрти, гдје је она! Које је она пронашла, откривши Алфу и Омегу живота – Христа. Само на једној оваквој личности вриједност животног разбоја пада до бесмисла или васкрсава до Истине. Ако је Стефанидин подвиг био лаж и привид, психопатија, што је свеједно, онда су сви подвизи људских драма оковани грозном нулом без катанца. Ако је један живот бесмислен, овај би то био, онда другог са смислом гдје наћи? Ако је он истинска драма онда је и потврда тријумфа живота, тријумфа личности до бића, које никад не може не бити. Живјела је испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла које “скубе по земаљском јаду”. Кад је у питању бити и проклетија под којом је рођена и духовно и физички она је за ово прво. Без резерве и ограничења. Проклетија живота и Благослов Живота. То је још једна потврда истине Хришћанства у времену кад изгледа да је оно остало без свједока.

Митрополит Амфилохије (Ристо Радовић), Манастир Дечани 1962. год