Јасика / Монахиња Стефана

У молитвеним светлилима

Кад у изузетној литерарној прочишћености једна монахиња објави у 2015. књигу свој их молитвених исповести, онда је пред нама штиво достојно двоструке пажње: духовне прожетости и књижевне надарености.

Исповедаоница којом је монахиња Стефана упућивала кроз ова писма свом духовном оцу, у књизи симболично названој Јасика, упућује нас на хронолошки збране дневничке записе од 7. октобра 1993. до краја октобра 1995. као и на смерност неких који су отпоштовали вољу њеног духовног старца „јер је он пред своју блажену кончину изнео већу фасциклу са списима и рекао: Мислио сам, дете, да се ово изда. Има ту светлих мисли“.

Баш као што је у неком сличном православном контину­итету пре шест векова, Јелена Балшић, трећа ћерка кнеза Лазара, целог живота писала свом духовном оцу Никону Јерусалимском, од чега ће сачувани фрагменти постати блистави домет српске средњовековне књижевности.

Књига обухвата искушеништво (у једној сеоској Цркви Успења Богородице у 1993), жи­вот у манастиру Светог Стефа­на Новог, од фебруара 1994, до монашења у августу1994. Попут духовног мозаика ова исповедна писма духовном оцу, која као мале поеме имају своје наслове, представљају бисере који нису само вапај последње чедности из дубине срца, већ и оформљене, зреле мудрости високоумног творства које додирује врхове хришћанских мислилаца. Ако није била у тој лектири монахиња Стефана их је додиривала својом духовном тангентом.

У моћном врелу њене душе истинитост њене молитве досеже само дно, срце душевног битка, разграђујући то биће на оне духовне састојке у људској хемији, да њену со у молитвеној трансформацији пренесе изван физичких закона у духовну бестелесност, божанску посвећеност. Подсећа та борба на снагу Јефимијиних речи у Похвали кнезу Лазару када га моли „да утиша буру љуту ду­ше и тела мога“.

Приношења монахиње Сте­фане су мали молитвеници интелектуалне есејистичке боготражености и непосредности смерне духовне досегљивости. „Онда кад друге не оправдавам, пишем осуду себи,“ каже монахиња. „Оправдати друге, значи молити милост за њих, тачније за нас, односно за себе. Јер нема тих других.“

Ако је већ претакала своје духовне молитве у реч, у писма упућена духовном оцу Пајсију, који је и сам светогорац, а по­том игуман манастира Прохор Пчињски, инспиративан и ду­ховно вазнесив, снага и достојност ових речи додиривале су домете високо лирских поетско-духовнихмедаљона. Тако је чулност поетске речи прелазила у бестелесност духовне речи, што само говори да се узвишеност поезије одувек налазила у њеној духовности. Многи пасуси, непосредни и сугестивни по суштаству и соли духовности, заправо јесу посебне песме изливене из њене душе, које је поетеса, монахиња, несвесна свог чина, чак почесто руковођена непосредношћу свог духовног нагона, ритмички и стилски тако оформљавала, да је лепота њеног унутрашњег бола и скрушености, исијавала чистотом оне духовности какву су имале и њене претходнице попут Јефимије или Јелене Балшић.

Љубиша Ђидић