Кад је Сава био Растко

У књизи се налазе текстови о Светом Сави од Доментијана, Теодосија, Владике Николаја, Драгише Бојовића, Јустина Ћелијског, Милоша Црњанског...

Нема Саве без Растка. Сусретом су потврдили Божје присуство у једном срцу, њих двојица. Срцем су остали исти. Присуство Господа у срцу заувек их је везало у један раст и у исто духовно уздизање.

Па где су се срели? Ко их је упознао?

Зашто је Растко пошао на Свету Гору да тражи Саву, дакле себе самога? Беше ли изгубљен и да ли се нашао? Како је заблудело јагње постало пастир? Како је од оца љубљено чедо оставивши свет заволело човека?

А оставивши оца и матер дете је заволело Бога!

Нема сумње, данас је најтеже говорити о том детету и том младићу. Јер Растка је засенио Сава. Зато о ономе који је узрастао и именом и подвигом до Саве не знамо скоро ништа. Али ипак довољно да их можемо замислити загрљене како нас из наручја Христовог гледају истим погледом и једним очима. Један у хаљини, други у ризи. Један Рашанин, други Светогорац, обојица у Христу Господу.

Растко се родио у телу, Сава у духу.

Иако се родио у телу његово рођење је по духу као рођење Исаково, у позним годинама Аврама и Саре; као и богосветле зраке Јована Крститеља, жељеног чеда Захарије и Јелисавете; као и рођење, у позним годинама Јоакима и Ане, Оне која је у врт свој примила и Растка и Саву.

Као Аврам и Сара, као Захарије и Јелисавета, као Јоаким и Ана, тако и Немања и супруга му Ана молише Бога и измолише од њега, скоро у старости својој, дете коме дадоше име Растко, које је, сходно имену своме, расло и израстало у врлинама.

За измољено чедо тада већ беше речено: „Би даровано од Бога као дар Божји.“ Али се с разлогом и питало: „Шта ће бити ово дете послано од Бога?“

Они који су земаљски гледали рекоше „да ће он бити најбољи међу браћом својом.“ Тиме се већ очекивало да он свом отачаству буде оно што се најпре очекивало од браће.

Они који гледаше у небо најавише „да ће ово дете бити неко ново знамење.“ Тиме се желело рећи да је ово дете изнад друге деце и да то знамење најављује оно што Србија до тада није имала.

Па какав је био он пре него што је постао оно што је Србија одавно чекала?

Од Бога измољен, Растко је прошао пут од „чудног дечака“ до „смиреног младића“. Био је дете доброг лика и веселе душе. На образу му се огледала душа, а у души му је пребивао лик.

И његов разум у детињем узрасту изазивао је дивљење. Он који се учио светим књигама, све више се удаљавао од света у напредовао у разумевању свештених књига.

Док је свет тражио њега, он је тражио свето.

У том тражењу, уловљен стрелом Христове љубави, чезнуо је за оним који је њега нашао и уселио се у његово срце да никада одатле не оде.

И све то у младости која је тражила своје.

И све то у младости када моћни отац, велики жупан, даје љубљеном сину и оно што он не тражи.

Од оца је у петнаестој години добио на управљање део државе. Да влада и да се горди. Да се забавља и весели. Да проба све од живота пролазног, метежног и пустошног.

Али над њим су већ владали љубав и премудрост.

Зато је почео да проучава свете књиге и да пости. Да од молитава гради лествицу и да буде на свим службама у цркви.

У којој цркви?

Знамо ли рећи које су то цркве Расткове младости. Можемо ли бар са Ђурђевих Ступова у Расу видети оно што не видимо из својих учионица? Хоћемо ли препознати Расткове стопе око Петрове цркве?

Тај младић, који се предао посту, није волео смех и празне разговоре, нити се заносио певајуће срамотне песме које славе момачке страсти.

Имајући поред себе брата Стефана, који је свирао на гуслама, Растко се надахнуо родољубљем и епском поезијом, која је постала наше народно јеванђеље, а гусле златни оков тога јеванђеља.

Окренут Светом Писму и светим књигама, он је читао и житија својих претходника просветитеља – Ћирила и Методија, чији је заштитник био онај Растислав, моравски кнез, по коме је наш Растко највероватније добио име.

Не чуди зато што је толико поштовао монахе, тако да су родитељи његови сматрали себе недостојним и стидели су се своје недостојности, јер су у Растку, у његовом младом узрасту, видели такво поштовање инока и препознали врлине какве они нису имали. Помислили су да он „није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан.“

Упркос томе, када је имао седамнаест године, родитељи решише да га ожене.

Али уместо невесте он је кренуо да нађе „Невесту Неневеснују“...