Kad je Sava bio Rastko

U knjizi se nalaze tekstovi o Svetom Savi od Domentijana, Teodosija, Vladike Nikolaja, Dragiše Bojovića, Justina Ćelijskog, Miloša Crnjanskog...

Nema Save bez Rastka. Susretom su potvrdili Božje prisustvo u jednom srcu, njih dvojica. Srcem su ostali isti. Prisustvo Gospoda u srcu zauvek ih je vezalo u jedan rast i u isto duhovno uzdizanje.

Pa gde su se sreli? Ko ih je upoznao?

Zašto je Rastko pošao na Svetu Goru da traži Savu, dakle sebe samoga? Beše li izgubljen i da li se našao? Kako je zabludelo jagnje postalo pastir? Kako je od oca ljubljeno čedo ostavivši svet zavolelo čoveka?

A ostavivši oca i mater dete je zavolelo Boga!

Nema sumnje, danas je najteže govoriti o tom detetu i tom mladiću. Jer Rastka je zasenio Sava. Zato o onome koji je uzrastao i imenom i podvigom do Save ne znamo skoro ništa. Ali ipak dovoljno da ih možemo zamisliti zagrljene kako nas iz naručja Hristovog gledaju istim pogledom i jednim očima. Jedan u haljini, drugi u rizi. Jedan Rašanin, drugi Svetogorac, obojica u Hristu Gospodu.

Rastko se rodio u telu, Sava u duhu.

Iako se rodio u telu njegovo rođenje je po duhu kao rođenje Isakovo, u poznim godinama Avrama i Sare; kao i bogosvetle zrake Jovana Krstitelja, željenog čeda Zaharije i Jelisavete; kao i rođenje, u poznim godinama Joakima i Ane, One koja je u vrt svoj primila i Rastka i Savu.

Kao Avram i Sara, kao Zaharije i Jelisaveta, kao Joakim i Ana, tako i Nemanja i supruga mu Ana moliše Boga i izmoliše od njega, skoro u starosti svojoj, dete kome dadoše ime Rastko, koje je, shodno imenu svome, raslo i izrastalo u vrlinama.

Za izmoljeno čedo tada već beše rečeno: „Bi darovano od Boga kao dar Božji.“ Ali se s razlogom i pitalo: „Šta će biti ovo dete poslano od Boga?“

Oni koji su zemaljski gledali rekoše „da će on biti najbolji među braćom svojom.“ Time se već očekivalo da on svom otačastvu bude ono što se najpre očekivalo od braće.

Oni koji gledaše u nebo najaviše „da će ovo dete biti neko novo znamenje.“ Time se želelo reći da je ovo dete iznad druge dece i da to znamenje najavljuje ono što Srbija do tada nije imala.

Pa kakav je bio on pre nego što je postao ono što je Srbija odavno čekala?

Od Boga izmoljen, Rastko je prošao put od „čudnog dečaka“ do „smirenog mladića“. Bio je dete dobrog lika i vesele duše. Na obrazu mu se ogledala duša, a u duši mu je prebivao lik.

I njegov razum u detinjem uzrastu izazivao je divljenje. On koji se učio svetim knjigama, sve više se udaljavao od sveta u napredovao u razumevanju sveštenih knjiga.

Dok je svet tražio njega, on je tražio sveto.

U tom traženju, ulovljen strelom Hristove ljubavi, čeznuo je za onim koji je njega našao i uselio se u njegovo srce da nikada odatle ne ode.

I sve to u mladosti koja je tražila svoje.

I sve to u mladosti kada moćni otac, veliki župan, daje ljubljenom sinu i ono što on ne traži.

Od oca je u petnaestoj godini dobio na upravljanje deo države. Da vlada i da se gordi. Da se zabavlja i veseli. Da proba sve od života prolaznog, metežnog i pustošnog.

Ali nad njim su već vladali ljubav i premudrost.

Zato je počeo da proučava svete knjige i da posti. Da od molitava gradi lestvicu i da bude na svim službama u crkvi.

U kojoj crkvi?

Znamo li reći koje su to crkve Rastkove mladosti. Možemo li bar sa Đurđevih Stupova u Rasu videti ono što ne vidimo iz svojih učionica? Hoćemo li prepoznati Rastkove stope oko Petrove crkve?

Taj mladić, koji se predao postu, nije voleo smeh i prazne razgovore, niti se zanosio pevajuće sramotne pesme koje slave momačke strasti.

Imajući pored sebe brata Stefana, koji je svirao na guslama, Rastko se nadahnuo rodoljubljem i epskom poezijom, koja je postala naše narodno jevanđelje, a gusle zlatni okov toga jevanđelja.

Okrenut Svetom Pismu i svetim knjigama, on je čitao i žitija svojih prethodnika prosvetitelja – Ćirila i Metodija, čiji je zaštitnik bio onaj Rastislav, moravski knez, po kome je naš Rastko najverovatnije dobio ime.

Ne čudi zato što je toliko poštovao monahe, tako da su roditelji njegovi smatrali sebe nedostojnim i stideli su se svoje nedostojnosti, jer su u Rastku, u njegovom mladom uzrastu, videli takvo poštovanje inoka i prepoznali vrline kakve oni nisu imali. Pomislili su da on „nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan.“

Uprkos tome, kada je imao sedamnaest godine, roditelji rešiše da ga ožene.

Ali umesto neveste on je krenuo da nađe „Nevestu Nenevesnuju“...