Манастир Бањска / монографија

Књига „Манастир Бањска“ говори о манастиру, који су као најлепшу и најзначајнију задужбину краља Милутина разорили Турци, већ у првом свом налету на Србију, и који је 520 година провео у рушевинама. Манастирско злато и драгоцености, па чак и тесани камен са цркве и са манастирског насеља су растурени и разнети, даровна повеља је вековима била у туђим рукама, а мошти Светог краља се и данас налазе у туђој земљи. Међутим, кроз причу о овом тешко рањеном духовном здању, које је грађено на идеји идеалног средњовековног, односно хришћанског споја Цркве и државе, када су оне биле на врхунцу своје моћи, данашње наше поколебано поколење треба да се учи лекцијама из националне историје. Тако је Свети краљ Милутин, имајући пред собом интерес српског народа подигао, обновио или богато даривао преко седамдесет манастира, омеђујући црквама, вером и лепотом своје отачаство.
Манастир Светог архиђакона Стефана-Бањска(1312-1316) налази се под обронцима планине Рогозне, недалеко од града Звечана, покрај истоимене речице Бањске. Задужбина је Св. краља српског Стефана Уроша II Милутина (од 1282-1321. г. на престолу Српске државе), а одређен беше да у њему почива по одласку из овог «сујетног света» Краљ Милутин је богато обдарио своју задужбину, о чему сведочи његова даровна златопечатна повеља, чиме манастир постаје један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији. Он се упокојио 1321 г. у Неродимљу, а архиеп. Данило је његово свето тело пренео у Бањску и сахранио. Касније је овде сахрањена и краљица Теодора, мајка цара Душана.Након три године, због знамења и светлости од гроба Св. краља, извађено је његово тело, потпуно нетрулежно и постављено испред олтара пред Христовом иконом.

У најезди Турака 1389. г. манастир је порушен, а тело Св. краља је пренето у Трепчу и касније 1455. г. у Софију, где и до данас почива у цркви Св. Недеље. Турци манастир претварају у војни логор, где на месту олтара формирају џамију, а у јужној кули тамниче и злостављају српски живаљ. Такво тешко стање траје до 1912. г., када су Турци протерани из Србије. 1938. г. архитекта Ђ. Бошковић обавља конзерваторске радове и рестаурацију. После II светског рата врше се археолошка истраживања, да би тек 2004. године манастир Бањска, доласком монаха, започео своју и физичку и духовну обнову у веома тешком времену за српски народ.

О унутрашњем и спољашњем сјају Бањске цркве у свом „Слову о краљу Милутину“ бањски монах Данило, касније српски патријарх Данило Трећи, као очевидац цркве „преукрашене и светле“ оставио је следећи запис: „Потреба налаже да се бар нешто спомене о његовој светој обитељи, где леже његове свете мошти. Јер створи лавру у име првомученика и архиђакона Стефана у месту изврсном и украшеном, које се због изобилних изворских вода што ту истичу назива Бањска. И ко ће да искаже или похвали прекрасно и предивно устројство такве обитељи? Божаствену цркву прекрасним и различнијем мраморјем ишара, а златом и сребром безбројне божаствене иконе наслика. Не само иконе, него и зидове златом озари. А о трпезарији и другим келијама и о саставу у красотама читавога манастира, ако појединачно будемо причали, многима ће изгледати невероватно. Зато просто треба рећи: Нигде се такав спој лепоте и светлости не може наћи...“