Моћ књиге / Протојереј Андреј Ткачов

У књизи "МОЋ КЊИГЕ" отац Андреј пише о значају књиге, односу према истој, даје свој поглед на поједине светске класике. Поред тога, у књигу су ушли интервјуи о књижевности који су различити новинари водили са протојерејем Андрејем. Андреј Ткачов је лауреат Патријаршијске награде за књижевност. Издање је изашло у саиздаваштву са издавачком установом Епархије далматинске. Ево и одломка из књиге:

За јунаком

Један мој познаник је у време нежне и осетљиве младости прочитао трилогију Т. Драјзера. Управо ону у којој се говори о „финансијерима“, „титанима“ и „стоицима“. Пажљиво ју је прочитао. Гануле су га размере, позавидео је дубини страсти и начинима њиховог задовољења. Уплашиле су га тешкоће, али је позавидео смелости за превладавање тешкоћа. Наравно, пожелео је да се угледа на неидеалног лика који је идеално приказан на страницама – и временом је постао бизнисмен. Књига се, да тако кажем, оваплотила у читаоцу. Немојте мислити да је читао само Драјзера. Читао је много тога и његова знања нису била ограничена. Али је Драјзерова трилогија – трес! – учинила с његовим срцем исто оно што је сир учинио са Лисицом код И. Крилова.

Лисица мирис сира осети чак у утроби.
И угледа га, а он јој срце зароби.

Срце је заробљено. Зауставио се пређашњи ток живота. И срце које је једном заробљено „мирисом сира“ вероватно ће целог живота тражити оваплоћење својих снова из времена прве љубави. И наћи ће нешто, и у нешто ће се разочарати, и нечим ће се утешити (и то мора бити). Али ће то бити кретање воза за локомотивом, чак за машинистом, где ће улогу воза одиграти живот, а улогу машинисте – велика књига прочитана у младости с љубављу.

Други мој познаник је прочитао Ф. Достојевског. Пре него Драјзера. (Овде је важно шта човек пре прочита.) И није прочитао целог Достојевског, него само „Браћу Карамазове“. И није му се све тамо свидело. Али је прецизан убод у срце као потезом мушкете на њега оставила глава о руском иноку у првом делу романа. И то да треба пострадати; и то да треба благословити творевину, да треба доћи до љубави покајањем; и то да ће из тишине и непознатих крајева доћи свенародни помоћници, као што су раније долазили… У принципу и у целини ова глава га је натерала да плаче, да трчи код другова с отвореном књигом, да убеђује, да се свађа и да спори. Једни другови су ступали у спор, други су се смејали, а трећи једноставно нису отварали врата. Али нека другова. Не ради се о њима, већ о томе што је једна глава из једног романа временом довела (непредвидиво, што се каже – „потпуно случајно“) светског младића у манастир. Јер ако постоји појава као што је „руски инок“ и ако у њој могу бити решена сва питања руске и светске историје, човек не може бити поштен до краја ако плаче над романом, а не мења живот. Поштен човек обавезно мора да се ожени ако се нешто деси. И ако си већ заплакао над редовима који су ти се преко ока увукли у душу и обасјали је светлошћу, треба нешто да радиш. Треба чак да постанеш овај „руски инок“. А како другачије?...