Oče naš / Aleksandar Sergejevič Puškin

U mračnom periodu ruske istorije, posle smutnje izazvane padom monarhizma, crvena ološ je preuzela i forsirala mit (ubačen od strane tajnih društava u Rusiji) da je Puškinovo ubistvo bila carska zavera čiji je cilj da se ukloni slobodoumni pesnik. Kada je posle oslobađanja od komunističkih okova ova varijanta počela da se ruši pod neumoljivom snagom argumenata, ubačen je „mit“ da nije bilo nikakve zavere, nego da se radilo o porodičnoj drami sa banalnim ljubavnim trouglom. Bilo je i takvih „pametnjakovića“ koji su trabunjali da je pesnik tražio smrt, kako bi izašao iz životnog i stvaralačkog ćorsokaka.

Međutim, studija Bašilova i kasnija istraživanja poznatih puškinologa, kao i u slučaju sa Gogoljem, konačno su dala vernu sliku stanja, i ta istraživanja su u potpunosti opravdala Puškinove reči da je zavera protiv njega, zapravo, zavera protiv Rusije i Ruskog Cara.

Za svoj film o Puškinu «Poslednji duel», režiser Natalija Bondarčuk kaže da film pokazuje da Puškin nije ubijen slučajno, nego da se radilo o zaveri protiv Puškina.

To je zavera, ne samo protiv Puškina, to je zavera protiv cele Rusije – govori u filmu pesnik Vjazemski žandaru Dubeljtu. Dantes[1] je u toj igri samo običan pion – objašnjava logiku zavere jedan heroj filma. – A dalje – istrebljenje najboljih ruskih umova, politička izdaja, i kao rezultat – strana intervencija“.

Danas se može s pouzdanošću reći da Puškin nije bio obrazac porodičnog čoveka. Poznat je slučaj iz 1833. godine, kada na balu kod Fikeljmonove Puškin nije udelio pažnju svojoj supruzi, već mladoj nemačkoj lepotici Amaliji Krjudner, pa je Natalija gnevno pobegla sa bala i častila muža šamarom po njegovom povratku kući. Isto tako se, sa sigurnošću, može reći da je i njegova prelepa žena znala da svojim koketiranjem izazove pesnikovu ljubomoru. Na koketiranju se sve i završilo[2] – nije bilo ništa više od toga između Natalije, Puškinove žene (po mnogima najlepše žene Rusije toga doba) i Puškinovog ubice, Dantesa, koji je koketirao sa ženama, a spavao i sa muškarcima. Međutim, Puškinova mlada žena-lepotica Natalija nije tada pomišljala da je sa nekoliko časova koketiranja stavila na kartu život svog muža, nije ni pomišljala da su neprijatelji (mnogi od njih - nekadašnji Puškinovi drugovi iz mladosti, kolege sa liceja) odlično poznavali karakter njenog muža…

Danas znamo da je papir za sramno anonimno pismo u kome se Puškin svrstava među „diplomirane kavaljere svetlog reda rogonosaca“ i koje je razaslato na brojne adrese, potekao iz neke zapadne ambasade (verovatno holandske - samo one su tada imale takav papir). Znamo da je genijalni pesnik, da bi zaštitio svoju čast, i čast svoje žene, izazvao na duel one za koje je sumnjao da su autori paskvile.[3] Kasnija ekspertiza rukopisa barona Hekerena, kao i ekspertiza rukopisa kneževa Gagarina i Dolgorukova (potvrđena od strane više eksperata-kriminologa), pokazala je da je pismo-paskvila napisano rukom kneza Dolgorukova, tada poznatog sodomističkog razvratnika u Petrogradu. Međutim, mnogi puškinolozi veruju da je Dolgorukov bio samo fizički autor pisma, a da zamisao pripada Hekerenu, holandskom ambasadoru koji je usinovio Dantesa, upravo kako je mislio i Puškin. Kneževi Gagarin i Dolgorukov bili su takođe „intimni“ prijatelji holandskog ambasadora Hekerena. Uz ovu sodomističku grupu Puškinovih neprijatelja, kao zaklete neprijatelje Puškina u visokom društvu i kao učesnike u zaveri protiv Puškina, puškinolozi još ubrajaju i žene dvojice tadašnjih ruskih ministara - suprugu ministra prosvete Uvarova i ženu ministra inostranih poslova Neseljrodea.

Upravo Puškinov primer nam pokazuje jedini mogući put povratka slave Rusije. Puškin je dokaz da je ruski duh, naravno, uz pomoć svetog Pravoslavlja, u stanju da pobedi sve zavere tajnih društava. Istorija njegovog preobraćenja od dekabriste i člana masonskih loža, do predanog monarhiste koji je prepevao na ruski predivne hrišćanske himne i molitve, toliko je upečatljiva i divna, da ne može da ne nadahne svaku hristoljubivu dušu. Naravno, sam Gospod je uredio tako da mu se u blizini našao i na hristoljubivost ga podstakao veliki svetitelj toga doba – sveti Filaret Moskovski.

O Puškinovom delu iz njegove poznije, „hrišćanske faze“, dovoljno je rečeno u predgovorima prevedenim sa ruskog jezika, ovde ćemo još ukazati na dva prepeva Puškinova duhovnog sadržaja – Molitve Gospodnje (Oče naš) i čuvene Velikoposne molitve Jefrema Sirina. Ti prepevi su u knjizi štampani i na ruskom jeziku, kako bi se dobri poznavaoci mogli upoznati sa veličanstvenim ostvarenjima Puškina u originalu, jer moja malenkost verovatno nije bila u stanju da prenese svu lepotu tih ostvarenja na savremeni srpski jezik. Poeziju nije jednostavno prevoditi, lično se nisam usuđivao ozbiljnije se baviti prevođenjem ruske poezije, nadam se da će neko umešniji u tom poslu vremenom ponuditi kvalitetniji prevod ovih bisernih Puškinovih redova…

Posle čitanja ove knjige čitalac može izvući zaključak da Puškin svakako nije živeo takvim duboko hrišćanskim životom kao, recimo, Gogolj, i da je njegov kratki i burni život bio prepun svakojakih avantura. Međutim, njegova duhovna pobeda nad mračnim silama sa kojima je u ranoj mladosti drugovao, njegov veličanstveni preobražaj o kome govori istorijat prepiske sa Mitropolitom Filaretom, kao i duga ispovest pesnikova uoči smrti, daju nam nadu i uverenost da je njegova duša odletela u okrilje svetlih sila. „Sunce ruske poezije“ (kako mnogi zovu Puškina) nije moglo ni završiti u carstvu tame jer, da je tako, Puškin svakako ne bi ni mogao steći taj laskavi epitet…