Pouke Svetog Simeona Dajbabskog za decu

Sveti Simeon je rođen 1854. godine na Cetinju u domu svojih rodit
elja Vase i Stane Popović. Na krštenju je dobio ime Savo. Još dok je bio jako mali, otac mu je iznenada umro te su najveću brigu o njemu preuzeli baka i deka po ocu. Cela porodica je ubrzo primetila da je Savo jako darovit i da ima dobru i plemenitu dušu. Svojim starim hraniteljima je rado pomagao u kućnim poslovima nimalo ne zanemarujući svoje obaveze u školi. Videvši ove njegove osobine stric Mihailo se zauzeo da bratanac nastavi sa školovanjem. Tako je on, već kao mladić, otišao u Rusiju na duhovnu akademiju u Kijevo. Tu je upoznao čuvene ruske podvižnike koji su ostavili na njega neizbrisiv trag. Kao nekada princ Rastko, bio je očaran monaškim životom, svetom tišine i molitve u kojima se duša nevidljivo sjedinjuje sa Bogom. U svoju rodnu Crnu Goru se vratio kao jeromonah Simeon. Dobio je službu u manastiru Vranjina, potom na Ostrogu, posetio je i Palestinu, živeo je neko vreme na Svetoj Gori. Kada je čuo da je jedan dečak iz Dajbaba, pastir po imenu Petko, usnio san u kome mu je neki svetac otkrio mesto velike svetinje, Simeon je odlučio da se tu zauvek nastani. Na ovom mestu je podigao podzemnu crkvu, posvećenu Presvetoj Bogorodici. Sagradio je i ćeliju od kamena u kojoj je živeo u najstrožem postu i odricanju. Bio je veoma brižan ka bolesnima i nevoljnima. Takođe i veoma skroman. Ostalo je upamćeno da je jednom prilikom odbio ponudu da postane vladika. Sveti Simeon se upokojio 1941. a mnogo godina kasnije njegov grob je iskopan i u njemu je pronađeno telo svetitelja, celo i mirišljavo. Tako je Bog proslavio svog ugodnika koji je ljudima ostavio primer pobožnosti, svoje mošti i lepu crkvicu, kao i mnoštvo kratkih pouka jednako korisnih i za decu i za odrasle.