Reči srca / Starica Makrina Vasopulu

Blažena starica Makrina (u svijetu Marija Vasolulu), igumanija manastira Panagije Odigitrije blizu grada Volosa, duhovno je čedo starca Josifa Isihaste (+1959) i starca Jefrema Filotejskog (Arizonskog) (Moraitisa). Starica je više od trideset godina – od 1963. do 1995. rukovodila manastirom koji je osnovan po blagoslovu velikog starca Josifa Isihaste. Zadobila je mnogobrojne duhovne darove i udostojila se visokih duhovnih stanja.

Još u detinjstvu Gospod je Mariju udostojio poznanstva s jednim od učenika starca Josifa Isihaste – jeromonahom Jefremom (Karajanisom), koji je devojčicu naučio Isusovoj molitvi. Ona se revnosno podvizavala i posebno je voljela noćnu molitvu.

U Volosu se rodio, i tamo je proveo detinjstvo i mladost i Starac Jefrem Filotejski. On je znao Mariju od detinjstva i sećao je se: „Jednom je na Vaskrs, poslije dugog i teško rada, uspjela da uštedi novca da bi sebi kupila svijeću za službu. Međutim, dok je išla u crkvu, naišla je na siromašnu i gladnu djevojku. Uopšte ne razmišljajući o svojoj sopstvenoj bijedi, ona joj je dala to što je s teškom mukom zaradila. Tako je otišla u crkvu bez sveće. Kada je došao momenat da se primi sveta svjetlost i kad je čitav narod pošao sa svojim svećama svešteniku, Marija je stajala iza svih bez sveće. Stajala je u mraku, plačući i govoreći: ‘O Hriste moj! Kakva sam ja grešnica kad se nijesam udostojila čak nijedne svećice na Tvom prazniku’. I dok je ona to sa samoukorevanjem i plačem govorila, odjednom je ugledala Netvarnu svetlost. Izgubila je svest, i ljudi, misleći da se onesvestila od gladi, odneli su je kući na rukama.“

Starac Jefrem Filotejski se sećao kako se njegova majka (buduća monahinja Teofana) upoznala s Marijom Vasopulu, i toga kako se u Volosu formirala mala ženska opština: „U to vrijeme mlada Marija se upoznala s mojoj pravednom majkom. Te svete duše zajedno su se molile u kuhinji naše kuće, klečeći na koljenima čitavu noć, lijući mnogo suza i vršeći mnoštvo zemnih poklona. Njihov sveti primjer veoma me je mnogome naučio. Zahvaljujući Marijinim vrlinama oko nje se od vremena okupacije okupilo nekoliko blagočestivih djevojaka, koje su poželjele da postanu Hristove nevjeste“.

Otac Jefrem (Karajanis) pričao je toj ženskoj opštini o svom starcu Josifu Isihasti, o njegovim poukama i duhovnom rukovodstvu. Kada se se otac Jefrem (Karajanis) 1952. godine vratio na Svetu Goru, sestre su napisale pismo starcu Josifu Isihasti, rekavši da su čule za njega od njegovog duhovnog sina, oca Jefrema (Karajanisa) i zamolile ga da i njih primi među svoja duhovna čeda. Starac Jeferem se ovako se toga sjećao: „Ja sam u to vrijeme već bio na Svetoj Gori sa starcem. Starac im je odgovorio: ‘Ako budete poslušne, primiću vas. Ako ne budete, ostaviću vas’. One su odgovorile: ‘Starče, šta god nam budete zapovijedili, mi ćemo Vas poslušati’. Tada im je starac naredio da slušaju Mariju, koju on nikada u životu nije vidio. I objasnio je razlog svoje naredbe: ‘Slušajte Mariju, jer sam je večeras vidio za vreme molitve. Vidio sam da je oko nje bilo mnogo ovaca, a ona je stajala u sredini. Tako sam shvatio da upravo nju moram postaviti za staricu. Dakle, slušajte Mariju i da joj niko ne protivureči’. One su odgovorile: ‘Neka bude blagosloveno!’ – i starac se veoma obradovao njihovoj poslušnosti.

Kada je Marija saznala za starčev izbor, veoma se uplašila da uzme starešinstvo i odovornost za duhovni život sestara, jer je bila jedna od najmlađih u opštini. Tada se starac pomolio, i po njegovoj molitvi Marija je imala viđenje: videla je mnoštvo monaha koji ushode na nebo, a pred njima je išao Sveti Jovan Preteča sa palicom u ruci. Odjednom se Sveti okrenuo devojci i uručio joj palicu – simvol igumanske vlasti.“

Jedna monahinja je svedočila o tesnoj duhovnoj vezi sestara sa starcem Josifom Isihastom, i sećala se slučaja kada se Marija, već primivši monaški postrig, veoma razboljela i počela da iskašljuje krv: „Mi nismo imale telefona, da bismo mu (starcu Josifu) to saopštile. Potrebno je bilo o svemu pisati u pismima. Ali o tome u pismu ništa nismo kazale, sakrile smo to od njega. Odlučile smo da ga ne uznemiravamo i ne odvajamo od molitve. On nam je poslao sljedeći odgovor: ‘Deco moja, zašto mi ne pišete da je starica bolesna i da se pati, da se pomolim za nju? Veoma ste loše postupile, odlučivši da me navodno ne odvajate od molitve. Uostalom, dok sam se molio sa ocem Arsenijem naveče, misleno sam vidio da je starica Makrina ozbiljno bolesna. I usrdno smo se pomolili. Dete moje, hoću da me obaveštavaš o svemu šta se dešava u manastiru, a pogotovu sa staricom.’ Ali i starica Makrina je obojicu videla naveče pored svog jastuka – starca Josifa i oca Arsenija – kako su se molili na brojanice s krstom i govorili: ‘Gospode, isceli rabu tvoju!’ To se dešavalo mnogo puta. Kada su se starac Josif i Arsenije molili, oni su videli šta se dešava kod nas i u kakvom se stanju mi nalazimo.“

Uoči svoje končine 1959. godine, starac Josif Isihasta predao je sestre duhovnom rukovodstvu oca Jefrema, sada starca Jefrema Filotejskog (Arizonskog). Starac Jefrem počeo je duhovno da rukovodi sestrinstvom. Uskoro su sestre dobile parcelu u mjestu Portarija, pored Volosa i počele da dižu manastir.

Prvi postrig koji je obavio starac Jefrem u sestrinstvu Volosa bio je postrig njegove majke – 1963. godine. Postrigao ju je pod imenom Teofana. Drugi postrig je bio starice Makrine (isto tada 1963). Nju je na monašenje privela starica Teofana. Starica Makrina uvijek je smatrala staricu Teofanu svojom duhovnom majkom i u svemu joj je ukazivala poslušnost. One su dijelile jednu keliju kao majka i kći. Majka starca Jefrema nije imala kćeri, samo tri sina, te joj je starica Makrina bila umjesto kćeri.

Prve godine starac Jefrem je često silazio sa Svete Gore i ostajao u Portariji neko vrijeme, do mjesec dana, a jedanput i duže. On je poučavao sestre u Isusovoj molitvi, tako da su one mnogo puta doživjele visoka duhovna stanja. Tako su monahinje u Portariji dobile jedinstveno duhovno obrazovanje i ogromnu pomoć i od starca Jefrema i od starice Makrine, koja je bila sveti čovjek, i od starice Teofane, majke starca Jefrema. Igumanija Makrina i njene sestre veoma su napredovale duhovno. Arhimandrit Sofronije (Saharov) govorio je o starici Makrini: „To je titan duh!“ Starac Jefrem Katunakijski mnogo puta za vrijeme svojih noćnih bdenija vidio je duhovnim očima dva ognjena stuba u Volosu, koji su se uzdizali od zemlje do neba. Oni su označavali staricu Makrinu i jednu od njenih slavnih monahinja. I otac Jefrem je govorio radujući se: „Zadivljujuće! Samo pogledaj! Mi se ovdje na stijenama trudimo da bismo našli nekoliko mrvica, a one su u svijetu zadobile toliko blagodati!“ Starac Jefrem Katunakijski govorio je još o starici da se ona „nalazi na istom duhovnom stepenu kao i starac Josif Isihasta“.

Atanasije Kralis iz Skolarija (Grčka) pričao je: „Jednom je u manastir doputovao autobus s poklonicima, a u manastiru je od hrane ostalo samo posljednje pakovanje pirinča. I gerondisa je kazala sestrama da pripreme taj pirinač da nahrane goste. Sestre su se usprotivile: ‘Gerondisa, to je posljednje što imamo, ništa nam neće ostati’, ali gerondisa je insistirala: ‘Spremite pirinač za goste, a Presveta Bogorodica će se pobrinuti za nas’. Sestre su poslušale i nahranile posjetioce, i tek što su oni otišli, u manastir je došao čovjek koji je donio čitav džak pirinča. Toliko je bilo njeno povjerenje u Boga i ljubav prema ljudima – prema svim ljudima!“

Stavros Kurusis, profesor vizantijske filologije na Atinskom univerzitetu, svjedočio je o starici Makrini: „Kada su ljudi s njom razgovarali, vidjeli su na njenom licu vrline devstvenosti, čistote, smirenoumlja, poslušanja, nesticanja i bezgranične ljubavi prema Bogu i bližnjemu. Ljubavi ne samo prema svojim sestrama, nego i prema svima koji joj dolaze i koji traže od nje duhovnu i materijalnu podršku. Ona je bila čovjek neprestane molitve i opštenja s Bogom i Svetima, od kojih je stalno dobijala pomoć u mnogobrojnim iskušenjima, koja su se pojavljivala u njenim naporima rukovođenja poverenih joj duša.“

Gerondisa Markela je pričala: „Jednom sam ušla u keliju kada je starica spavala. Nisam bila sigurna da li spava ili je budna, zato sam za svaki slučaj riješila da idem tiho da je ne probudim. Krenula sam tiho da okrećem kvaku na vratima i kada sam otvorila vrata, videla sam gerondisu. Ona je spavala, a njene ruke su za to vrijeme neprestano prebirale brojanicu. Molila se, nalazeći se u dubokom stanju sna. Nikada nešto tako nisam vidjela. Kažu da se srdčana molitva ne prekida čak ni u snu, ali šta je s molitvom na brojanice?!“

Sestre Agnija i Partenija iz manastira Proroka i Preteče Jovana (Goldendejl, država Vašington, SAD) svjedočile su: „Njoj nije uspevalo da s nama bude stroga. Prosto nije uspevalo. Ona sama je bila veoma osećajan, veoma delikatan čovek, i ona je osećala da mora takva da bude prema nama. Ako je htela nekome da uputi primjedbu, ona ga je uvek od milošte oslovljavala koristeći se deminutivom. Bila je veoma ljubazna, veoma nježna. Ponekad je čak upotrebljavala množinu da bi ublažila svoj ukor. Ona se trudila da mi sami shvatimo šta upravo mi radimo pogrešno, u čemu griješimo. Kao što je u svojim razgovorima ona govorila da je potrebno doticati se duše drugog čovjeka lako i meko, kao da je paperje, upravo tako se ona trudila da se dotiče naših duša.“

Monahinja Teotekna iz manastira Svetog Stefana (Meteori, Grčka), pričala je: „Na osnovu mog 45-godišnjeg iskustva monaškog života mogu reći da je ona bila jedna od najznačajnijih monahinja u Grčkoj. Veoma velika podvižnica. Njeni savjeti pomogli su mnogima, ne samo monahinjama, nego i mnogim mirjanima. Čak su joj se i mnogi monasi sa Svete Gore obraćali za savet. To je bila visoka, veličanstvena žena i čitav njen izgled bio je očaravajući... Njeno lice je bilo prosvijetljeno. Čim biste je videli, od prvog momenta vi ste shvatali da se s njom mora govoriti ozbiljno, o ozbiljnim životnim problemima. Ona je bila veoma obrazovana u Božjim stvarima, dobro je znala žitija svetih, sinaksare, pouke otaca pustinjaka. Bez obzira na to što nije imala mirsko obrazovanje ili univerzitetske titule, imala je dar duhovnog rasuđivanja blagodaću Duha Svetoga. S njom je bilo moguće razgovarati satima. Ona je mogla duhovno da zadovolji svakog posetioca. Posebno onog koji je težio da zavoli Hrista.“

Starica Makrina se upokojila u Nedelju svih Svetih, 22. maja /4. juna 1995. Nekoliko dana pred smrt stalno je viđala Bogorodicu u svojoj keliji. Iz njenog manastira izašle su monahinje koje su preporodile nekoliko grčkih manastira, a sestre iz tih obitelji poslate su u Ameriku. Starac Jefrem je sve vrijeme težio da naseli svoje manastire sestrama iz Portarije, jer su te monahinje prošle jedinstvenu duhovnu školu i bile su veoma duhovno iskusne. Danas u Grčkoj arhiepiskopiji Sjeverne Amerike već ima 11 ženskih manastira i svaki od njih vodi poreklo od starca Josifa Isihaste.