Slovo o trezvenoumlju – Tumačenje Svetog Isihija / Arhimandrit Emilijan

Deo iz predgovora:

...Sveti Isihije je pisao za monahe, a usmene pouke oca Emilijana na Slovo o trezvenoumlju isto tako su upućene slušaocima – monasima. Međutim, i oni koji žive ,,u svetu“, pošto tumač sam na tome nastoji, mogu se poučiti od Svetog Isihija jer su njegove reči upućene ,,svakoj duši… a Bog je sve nas ljude pozvao na carsku svadbu“. Čitalac ne treba da se razočara ako, na prvi pogled, Slovo o trezvenoumlju sadrži neka ponavljanja. U stvari, kao što to naglašava tumač, Svetitelj se prosto ne ponavlja nego nas jednom prefinjenom pedagogijom vodi sve dublje u skrivene tajne trezvenoumlja (νῆψις).

Sveti Isihije smatra da je trezvenoumlje delanje koje obuhvata svaku vrlinu i svaku Gospodnju zapovest. Bukvalno značenje ove reči je trezvenost (νηφαλιότις), ali njeno dublje značenje je budnost (ἐγρήγορσις), stanje budne pažnje (ἐπαγρύπνησις), unutrašnja jasnost i razgovetnost. Saglasno rečima oca Emilijana, trezvenoumlje treba shvatiti kao ,,straženje nad srcem i umom… straženje nad samim sobom“, a njen plod su zajednica sa Hristom i Duhom Svetim jer, kao što to tumač i beleži: ,,Imaš li trezvenje, imaš Hrista!“.

Vrlina trezvenoumlja jeste prvo slovo podvižničke azbuke, najveća vrlina, ,,tajna duhovnog života“. Kada je Hristos govorio da je ,,samo jedno potrebno“ (Lk. 10, 42), govorio je o trezvenoumlju. Otac Emilijan piše: ,,Nemam duhovni život niti duhovno delanje ako u borbi nisam zadobio trezvenoumlje.“ Imajući na umu veliku vrednost koju trezvenoumlje ima, lako možemo da zaključimo zbog čega su Sveti Makarije Korintski i Sveti Nikodim Svetogorac svojoj antologiji dali poseban naslov Dobrotoljublje Svetih trezvenoumnih Otaca.

U trezvenoumnoj duhovnosti Svetog Isihija postoje četiri glavna momenta o kojima on detaljno govori u svom delu: pažnja (προσοχή), tihovanje (ἡσυχία), Isusova molitva i sećanje na smrt. Isusova molitva, između ostalog, od posebnog je značaja. Ona za nas treba da bude, po njegovim rečima, ,,kao disanje“ (170. glava); ona treba da nam postane tako prirodna, u velikoj meri deo našeg bića, kao što udišemo i izdišemo vazduh. ,,Najveći uspeh koji čovek može da postigne na zemlji“, prema ocu Emilijanu, ,,jeste da neprestano i sa potpunom pažnjom srca izgovara Isusovu molitvu.“

I Sveti Isihije, kao i otac Emilijan, uče da Isusovu molitvu ne bi trebalo da, koliko god je to moguće, prate maštanja i pomisli. Međutim, nju treba, istovremeno, da odlikuje osećanje topline i vatrene ljubavi prema ličnosti Spasitelja jer, prema ocu Emilijanu, Isusova molitva znači ,,da se nalaziš u naručju, u zagrljaju sa našim Hristom… da zajedničariš i šetaš u Raju sa Isusom Hristom.“...