Predgovor Teodora Jangua, profesora Teološkog fakulteta u Solunu:
Starac Emilijan Simonopetritski, u tekstovima koji se nalaze u ovoj knjizi, vraća se kroz Svetootačku misao i duh učenju Svetih Otaca i onome kako je Crkva kroz mnoge vekove živela u Vizantiji.
On tumači Kanone koji se odnose na život monahâ, takozvana Pravila podvižničkog života, najosetljivijim teološkim i duhovnim čulom.
Poštovani Starac kreće se dinamično i u perspektivi Eshatona, kako bi veoma upečatljivo prikazao da ono što su u obliku Kanona izložili učitelji monaštva sadrži istine i uglavnom određuje gde su granice duhovnog života. U ovom slučaju Kanoni su „lestvica“, podobna onoj Svetog Jovana Lestvičnika, kojom se monah uspinje ka Bogu; dovoljno je samo da monahov pogled bude stalno uperen ka svetlosti bogopoznanja. Bilo koja druga prelest, nastala eventualno usled samodivljenja ili zadovoljstva zbog strogog čuvanja Kanona („i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti“) ili nekog drugog razloga, svakako predstavlja stranputicu koja sobom povlači kvarenje duha, što Starac prikazuje u svojim tumačenjima kanonskog zakonodavstva Otaca monaštva.
Kad bi neko ocenjivao Starčeve tekstove, mogao bi da primeti, bez preterivanja, da oni imaju jednaku vrednost kao i svetootačka literatura. Na stranicama ove knjige čovek se može sam uveriti u veliku teološku vrednost Monaških pravila. Istovremeno se uverava u to koliko je poštovani Starac poznavao u srž monaške ustanove, a i sam se na sistematičan način učio na velikom broju svetootačkih spisa koji se odnose na organizaciju monaštva, i to zaista u jednom vremenu kada je sve to bilo potpuno nepoznato. Starac je prvi istraživao i protumačio ove tekstove. To, uostalom, može posvedočiti i Tipik Sveštenoblagoveštenjske obitelji u Ormiliji, u kojem je na autentičan način oživljen duh zapisan u vizantijskim monaškim Tipicima.
Starcu, čoveku sa crkvenom svešću, nisu smetale protivrečnosti istorijske i filološke prirode u vezi sa autentičnošću monaških pravila koje tumači. Njemu su teme poznate, on sa svojim monasima razgovara o njima, ali ne ostaje „zarobljen“ naučnom formom, jer ono što njega zanima jeste da pokaže duhovni sadržaj i bogoslovski smisao Pravila. Uostalom, i samo predanje ga je naučilo da Crkva nije oklevala da prihvati tekstove problematičnog autorstva ili nepoznatih pisaca, bilo je dovoljno da oni ne sadrže jeretičko učenje Karakterističan primer su takozvana Apostolska Pravila. Crkva je vrlo slobodno i svesno prihvatila tekstove različitih tradicijâ (koji nisu vređali, kako rekosmo, dogmu), bez podizanja ograda predrasuda. Tako čini i poštovani Starac kroz svoj izbor u ovoj knjizi, kao i u nizu drugih svojih objavljenih ili neobjavljenih pouka.
Karakteristična je činjenica da je on dao komentare na Monaška pravila Svetih Otaca sa Istoka, onih koji su nam poznatiji (kao što je to Sv. Antonije, Sv. Pahomije), zatim Otaca iz Severne Afrike, kao što je Sv. Avgustin, i ostalih Otaca iz zapadnih provincija, kao što su ava Makarije i četvorica Otaca koji se vezuju za Manastir Lerin.
1.600 RSD
Predgovor Teodora Jangua, profesora Teološkog fakulteta u Solunu:
Starac Emilijan Simonopetritski, u tekstovima koji se nalaze u ovoj knjizi, vraća se kroz Svetootačku misao i duh učenju Svetih Otaca i onome kako je Crkva kroz mnoge vekove živela u Vizantiji.
On tumači Kanone koji se odnose na život monahâ, takozvana Pravila podvižničkog života, najosetljivijim teološkim i duhovnim čulom.
Poštovani Starac kreće se dinamično i u perspektivi Eshatona, kako bi veoma upečatljivo prikazao da ono što su u obliku Kanona izložili učitelji monaštva sadrži istine i uglavnom određuje gde su granice duhovnog života. U ovom slučaju Kanoni su „lestvica“, podobna onoj Svetog Jovana Lestvičnika, kojom se monah uspinje ka Bogu; dovoljno je samo da monahov pogled bude stalno uperen ka svetlosti bogopoznanja. Bilo koja druga prelest, nastala eventualno usled samodivljenja ili zadovoljstva zbog strogog čuvanja Kanona („i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti“) ili nekog drugog razloga, svakako predstavlja stranputicu koja sobom povlači kvarenje duha, što Starac prikazuje u svojim tumačenjima kanonskog zakonodavstva Otaca monaštva.
Kad bi neko ocenjivao Starčeve tekstove, mogao bi da primeti, bez preterivanja, da oni imaju jednaku vrednost kao i svetootačka literatura. Na stranicama ove knjige čovek se može sam uveriti u veliku teološku vrednost Monaških pravila. Istovremeno se uverava u to koliko je poštovani Starac poznavao u srž monaške ustanove, a i sam se na sistematičan način učio na velikom broju svetootačkih spisa koji se odnose na organizaciju monaštva, i to zaista u jednom vremenu kada je sve to bilo potpuno nepoznato. Starac je prvi istraživao i protumačio ove tekstove. To, uostalom, može posvedočiti i Tipik Sveštenoblagoveštenjske obitelji u Ormiliji, u kojem je na autentičan način oživljen duh zapisan u vizantijskim monaškim Tipicima.
Starcu, čoveku sa crkvenom svešću, nisu smetale protivrečnosti istorijske i filološke prirode u vezi sa autentičnošću monaških pravila koje tumači. Njemu su teme poznate, on sa svojim monasima razgovara o njima, ali ne ostaje „zarobljen“ naučnom formom, jer ono što njega zanima jeste da pokaže duhovni sadržaj i bogoslovski smisao Pravila. Uostalom, i samo predanje ga je naučilo da Crkva nije oklevala da prihvati tekstove problematičnog autorstva ili nepoznatih pisaca, bilo je dovoljno da oni ne sadrže jeretičko učenje Karakterističan primer su takozvana Apostolska Pravila. Crkva je vrlo slobodno i svesno prihvatila tekstove različitih tradicijâ (koji nisu vređali, kako rekosmo, dogmu), bez podizanja ograda predrasuda. Tako čini i poštovani Starac kroz svoj izbor u ovoj knjizi, kao i u nizu drugih svojih objavljenih ili neobjavljenih pouka.
Karakteristična je činjenica da je on dao komentare na Monaška pravila Svetih Otaca sa Istoka, onih koji su nam poznatiji (kao što je to Sv. Antonije, Sv. Pahomije), zatim Otaca iz Severne Afrike, kao što je Sv. Avgustin, i ostalih Otaca iz zapadnih provincija, kao što su ava Makarije i četvorica Otaca koji se vezuju za Manastir Lerin.
| Autor | |
|---|---|
| Izdavač | |
| Godina izdanja | |
| Strana | |
| Povez | |
| Pismo | |
| Format |
Dragi naši prijatelji, potrudili smo se da Vam omogućimo najjeftiniju opciju slanja paketa sa naše internet prodavnice.
Kurirska služba sa kojom imamo ugovor je AKS i cena dostave sa otkupom je 400 dinara, dok je cena dostave bez otkupa 300 dinara (to je slučaj kada se prvo uplati novac na račun). Za bilo koju težinu i bilo koji iznos porudžbine, uvek je ista gore navedena cena poštarine.
Što se tiče slanja pošiljaka širom sveta, procedura je sledeća: Nakon obavljene kupovine dobićete od nas cenu dostave za vašu zemlju (cena dostave varira od težine paketa, tako da nema univerzalne cene za dostavu). Zatim, uplaćujete novac (poštarina+poručena roba+provizija za Pej Pal- ukoliko se plaća na taj način, ukoliko se plaća preko RIA transfera novca ili Vesten uniona, tada nema provizije sa naše strane). Kartično plaćanje još uvek nije moguće na našem sajtu. Poručenu robu dostavljmo ili preko Pošte Srbije ili preko kurirske službe UPS (kod veće težine paketa je ovaj vid slanja dosta povoljaniji u odnosu na poštu).
3.200 RSD
1.400 RSD
069/ 559 901 9
Poručivanje je brzo i jednostavno. Pošaljite nam upit putem Vibera, WhatsAppa ili putem mejla, a mi ćemo vam u najkraćem roku odgovoriti sa svim detaljima vezanim za porudžbinu i slanje.
Naš tim će vas kontaktirati u najkraćem mogućem roku sa informacijama o dostupnosti proizvoda, načinu slanja i svim dodatnim detaljima.
