Umeće umiranja ili umetnost življenja / arhimandrit Rafail (Karelin)

U čemu se sastoji umetnost življenja? Autor date knjige, arhimandrit Rafail (Karelin) na ovo pitanje daje odgovor od kojega će se mnogi u prvom trenutku možda osećati nelagodno. Po njegovom mišljenju, umetnost življenja sastoji se u umeću umiranja. Da, zaista treba znati umreti svetu, umreti za greh koji u nama caruje, za strasti koje porobljavaju naše srce.

Hrišćanin treba da se po mnogo čemu razlikuje od ljudi koji ne znaju za Boga i žive bez Boga. No jedna od najbitnijih razlika jeste čovekov odnos prema pitanju života i smrti. Za neverujućeg čoveka smrt je granica iza koje više ništa ne postoji, a za hrišćanina je ona samo granica koja razdvaja vreme od večnosti i ovaj kratki i varljivi život od beskonačnog i istinskog života.

Ako je život na zemlji zaista tako kratak i pun tuge i nevolje, ako u njemu nema one istinske neprolazne sreće, zašto nam ga je onda uopšte i dao milosrdni Gospod, Koji nas tako voli? Pa upravo zbog toga da bismo tražili smisao svog postojanja izvan njegovih granica onda kad shvatimo koliko je on u suštini besmislen. Gospod nam je ovaj život dao i zbog toga da bismo shvatili da je on vreme pokajanja, a ne radosti i zadovoljstava, vreme za delanje, a ne vreme za nagrade, ali i zbog toga da bismo sebe u ovozemnom životu videli kao putnike koji idu putem što vodi ka večnosti, putem na kojem smo dužni da tražimo Boga i da Ga zaista i pronađemo.

Ovde na zemlji se rešava naša sudbina. No to ne čini Bog, već mi sami. Gospod je beskrajna mudrost, neizreciva i nezamisliva Ljubav i po Svojoj ljubavi želi da spase svakoga od nas. Po Svojoj mudrosti On zna kako da to učini, no od nas zavisi da li ćemo to spasenje prihvatiti ili ga, pak, odbaciti.

Čoveka sa Bogom sjedinjuje ispunjavanje Njegove svete volje, dok život po volji svog pokvarenog srca narušava to jedinstvo, odvaja nas od Boga i takav život postaje neka vrsta zida između Njega i nas. Volja Božija nam je otkrivena i na najpotpuniji način izražena kroz zapovesti Gospodnje i kroz poslušnost kojom se čovek i spasava. Poslušnost je inače vrlina bez koje, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika, niko od onih koji su se zapleli u strasti neće videti Boga.1 Đavo je nepokorni, buntovni duh, duh protivljenja i nerazumne samovolje. Zato je i neophodna poslušnost kao način života i, što je još važnije, kao unutarnje ustrojstvo duše, jer ona čoveka istrže iz demonskih ruku i predaje ga u Božije ruke.

Ove istine bi trebalo da budu očigledne svakom hrišćaninu. No jedna od najtežih duševnih bolesti je zaborav, zaboravljanje na ono što čovek treba da čini. Do zaborava čoveka dovodi život u rasejanosti i nemar, a ponajviše ovaj sablažnjivi svet i još gori sablaznitelj – sâm đavo. Taj greh zaboravljanja je stalno pogađao i remetio, a ukoliko nisu pazili na sebe i potpuno uništavao, unutarnji život ljudi, a tim pre se to danas događa.

Zbog svega toga nam je posebno zadovoljstvo da čitaocima predložimo novu knjigu oca Rafaila. Danas je ona aktuelnija nego ikada. Ona se obraća duši i srcu čovekovom i poput kakve ruke odlučno razmiče zavesu zaborava, koja prekriva unutarnje oči hrišćanina, i otkriva mu istinu o onome što se događa i što će se tek događati. Ponekad nam se čini da je autor suviše kategoričan u svojim ocenama, ponekad se njegove reči čine prosto strašnima pa se čitaoci često i nehotice pitaju kako je uopšte moguće o svemu tome govoriti. Ali najbitnija je činjenica da je sve ono o čemu otac Rafail ovde piše zaista istina i da čovek to treba da zna kako mu se ne bi dogodilo da bez potrebe izgubi svoj večni život, taj dragoceni dar koji mu je Bog dao.

Poglavlja ove knjige napisana su u razno vreme tako da ponekad nailazimo na ponavljanje. No ta poglavlja na neki način dopunjuju jedno drugo i otac Rafail se vraća na ono što je već rekao kako bi to osvetlio na malo drugačiji način, dopunio i pojasnio. Ali to uopšte ne otežava čitanje, već, naprotiv, čini knjigu celovitom na poseban način jer se kroz nju provlači jedna jedinstvena nit, a to je autorov pogled na svet, njegov odnos prema svetu, doslednost i jasnoća njegovih stavova. Osim toga, u ovoj knjizi otac Rafail mnogo govori o smrti, o prolaznosti života na zemlji, o neophodnosti da se pripremamo za prelazak u večnost i za davanje odgovora za proživljeni život. On govori o onome što je najvažnije, a čega je čoveku tako teško i tako neprijatno da se priseća. Zato ponovljene pouke ne da nisu suvišne, već će se, naprotiv, uvući u srce čitaoca gde će sa glasom savesti skladno zazvučati i prisiliti čoveka da se pažljivije i strožije zagleda u sebe samoga. Prisiliće ga da zaista poželi da se nauči toj umetnosti kojoj je knjiga posvećena, umetnosti življenja onako kako to hrišćaninu dolikuje.