Васкршњи преображај / Истинита прича о покајаном убици

То­ма Ри­сков је жи­вео у де­вет­на­е­стом ве­ку и био је­дан од нај­о­крут­ни­јих уби­ца у Ру­си­ји. Ово је исти­ни­та при­ча о то­ме ка­ко је Бог тог око­ре­лог зло­чин­ца ог­њем по­ка­ја­ња пре­о­бра­зио у све­ти­те­ља.

Ова при­ча ће за сва вре­ме­на оста­ти је­дан од при­ме­ра по­ка­ја­ња и спа­се­ња, по­себ­но за оне ко­ји та­ко ду­бо­ко пад­ну у грех.

Шта раздваја светлост од таме? Радост од туге? Живот од смрти? Добро од зла? Иако наизглед супротни и далеки једно од другог, у суштини су раздвојени врло танком нити, једном речју, једним додиром, једним треном....

Један такав тренутак се показао пресудним у животу Томе, главне личности ове приче, која се граничи са фантастиком, а ипак је сасвим истинита. Наравно, није се све збило случајно, већ је то био тренутак Пасхе, чије је значење „прелазак“, „путовање“. Пасхом су Јевреји назвали свој излазак из египатског ропства и пут ка обећаној земљи, слободи, радости. Такво се путовање збило и у души овог човека, који је себе потпуно предао у руке духовног „Мојсеја“, Исуса Христа, и био вођен до места где је само Он могао узети његову душу.

Његова душа, очишћена најдрагоценијим миром – правим сузама покајања – и просвећена искреним намерама, беше одведена на пут повратка у духовну Обећану Земљу. Он је донео такве достојне плодове покајања да је постао попут „града који на гори стоји“[1] Тома, бивши затвореник, некадашњи зверски убица, страх и трепет целог друштва, преобразио се као други Савле[2] у живог проповедника Христове љубави, и чак се сматра светитељем у својој отаџбини! Ко би то очекивао? И ко би се чак томе надао? „Што је људима немогуће, Богу је могуће“,[3] Који је рекао „ставио сам пред вас живот и смрт ... изабери живот.“

Прича која следи, одвија се јасно пред вашим очима, и обрадоваће вас својом једноставношћу, истином, и живошћу. Може се чак рећи да она веома подсећа и личи на приче о пророку Давиду, жени блудници која је помазала Господа, разбојнику на крсту, царинику, Светом Павлу и Светој Марији Египћанки. А шта би било природније од тога? Јер, људска душа је иста, Христос је исти, покајање је исто!

Читалац је заокупљен причом све до последње странице. Веома је тешко задржати сузе, поготово ако је читалац имао слично искуство. Ако није, молимо се да ће то убудуће бити случај, јер док год има греха у свету, људима је потребно покајање. Маран ата - Господе, дођи!

О Пасхи (Васкрсу), 2000. године
Старац Иларион
Нови Скит, Света Гора