Жетва духа – Житија светих / Мати Марија (Скопцова)

Прво што читаоцу пада у очи јесу ликови у житијима. Кога то свим снагама спасавају свети које описује Ј. Ј. Скопцова? То су блуднице, улични забављачи, починиоци смртних грехова, издајице, лопови, убице, ђавоимани, луди и тако даље. Сви они које ћемо касније затећи у њеном прихватилишту у улици Лурмел, које је отац Сергије Булгаков прозвао „манастир Џабалебарево“, сви за које је она жртвовала живот. Па и њени свети су необични, и они се уклапају у друштво тих одметника које тако снажно воле: бивши сакупљач пореза познат по томе што никоме никад није пружио милостињу, жена која се опкладила да ће саблазнити познатог отшелника, жена која се претвара да је мушкарац и тако даље. Сви су они Црква. Ако било ко из тог чудног и одбаченог „братства“ остане ван брода, Црква неће бити потпуна, дакле, неће ни бити Црква, јер истинска Црква треба да буде отворена за све. Касније, када постане монахиња, Мати Марија ће детаљно излагати еклисиологију Цркве која је отворена за све, која прихвата све, Цркве као везе међу људима, као „мистике човекоопштења“, користећи притом израз „изванхрамовна литургија“ – литургија која се излива у свет, на све људе, као фонтана или као вулкан: „Зидови храма нису одвојили неко тамо мало стадо од свих ових“. Та еклисиологија Цркве која је отворена за све у Жетви Духа се манифестује већ у насловима житија, у којима се поред светога често помиње и „не-свети“, његов антагониста: заједно са мучеником Никифором помиње се издајица Саприкије, заједно са авом Агром ава Ор, заједно са Лавом Катанским чаробњак Илиодор.

Друга необична ствар је безусловно прихватање свих. Необични свети Мати Марије не постављају никакве услове, увек су спремни да помогну, не прекоревају него састрадавају. Највиши ступањ тог безусловног прихватања и безусловне љубави је спремност да се други спасе чак и по цену пропасти сопствене душе. Ова парадоксална, крајња пожртвованост била је свагдашњи кредо Мати Марије: још у младости, у петербуршком периоду живота и стваралаштва, она пише поему Скитница Мелмот, о девојци која је себе спремна да осуди на вечну пропаст зарад спасења онога ко је своју душу продао ђаволу. За време Другог светског рата слична идеја се поново јавља у њеној мистерији Ана. Незгодна, чудна, провокативна светост, описана у житијима Жетве Духа као „јуродивост луде љубави“ и спремност на крајњу жртву, својеврстан је наговештај будућег житија њихове ауторке, саме Мати Марије, која је свој живот до краја дала другима, примивши за њих и са њима мученичку смрт у нацистичком концентрационом логору.

Из Поговора Наталије Ликвинцеве