Живот и вечност – О смрти и страдању / Митрополит Антоније Сурошки

Материјали сакупљени у овој књизи, појављују се као плод тог дара молитвеног созерцатељног слушања, који је поседовао митрополит Антоније. Ослањао се не само на светоотачку традицију, него и на искуство савремених мислилаца и писаца, између осталих и неправославних – слично пчели која, по речима светог Василија Великог, сакупља полен с најразличитијих предивних цветова и приноси мед истинској духовној мудрости.

Једанпут сам разговарао с митрополитом Антонијем о пастирском служењу у болници и општењу с умирућима и њиховим ближњима. Тада сам био изненађен околностима нашег разговора. То се дешавало за време Сурошке епархијске конференције у мају 2001. године – наоколо су се тискали људи, разговарали, поздрављали једни друге, размењивали новости, радовали се сусрету са старим пријатељима... Владика Антоније одвео ме је у страну, у неприметну малену собицу, затворио врата – и сва бука људи је утихнула. Кроз прозор су певале птице, и дрвеће је било сво у цвату... Тако смо поседели у тиховању неколико секунди, тек потом је почео наш разговор.

Спомињем све то зато што су разговори и проповеди владике дубоко укорењени у духовном тиховању. У тиховању стваралачком, у тишини која наводи на виђење дубине сабеседника, на виђење онога како се у њему одражава слава лика Божијег. Владика је поседовао задивљујућу способност да се усредсреди искључиво на оног човека с којим тог часа општи – за то време сабеседник за њега постаје космос.

Овај дар – говорити из дубине молитвене тишине – једнако се осећа и када је реч о смрти и умирућима.

Често сам за време свог служења у Првој московској болници имао прилике да слушам: шта морам говорити умирућем? Како општити с његовим сродницима? Пре много година постављао сам владики иста питања, али ми није одговорио шта заправо треба говорити. Рекао је да је главно – слушати. Слушати не просто ради тога да бисмо били усмерени на оног који говори, него да бисмо постали део његовог живота, његовог искуства. Управо такво слушање може постати саосећање – и није обавезно да одговарамо на питања, на која често и не можемо имати одговоре. Слушање, научио ме је владика, може постати сапричасност.

Материјали сакупљени у овој књизи, појављују се као плод тог дара молитвеног созерцатељног слушања, који је поседовао митрополит Антоније. Ослањао се не само на светоотачку традицију, него и на искуство савремених мислилаца и писаца, између осталих и неправославних – слично пчели која, по речима светог Василија Великог, сакупља полен с најразличитијих предивних цветова и приноси мед истинској духовној мудрости. Међутим, више од свега владика се ослањао на своје богато лично искуство. Митрополит Антоније је долазио у додир са смрћу не само због свог пастирског служења, него и радећи као лекар и учествујући у француском Покрету отпора током Другог светског рата. У свим његовим размишљањима видимо личну веру у привременост смрти, у превасходство љубави, у Светлост Васкрсења, коју неће помрачити никаква тама. И, на крају крајева, ова књига је – о нади.

Протојереј Христофер Хил,
настојатељ капеле Живоначалне Тројице
при Првој московској болници, 09.04.2020.