Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod tog dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti.
Jedanput sam razgovarao s mitropolitom Antonijem o pastirskom služenju u bolnici i opštenju s umirućima i njihovim bližnjima. Tada sam bio iznenađen okolnostima našeg razgovora. To se dešavalo za vreme Suroške eparhijske konferencije u maju 2001. godine – naokolo su se tiskali ljudi, razgovarali, pozdravljali jedni druge, razmenjivali novosti, radovali se susretu sa starim prijateljima... Vladika Antonije odveo me je u stranu, u neprimetnu malenu sobicu, zatvorio vrata – i sva buka ljudi je utihnula. Kroz prozor su pevale ptice, i drveće je bilo svo u cvatu... Tako smo posedeli u tihovanju nekoliko sekundi, tek potom je počeo naš razgovor.
Spominjem sve to zato što su razgovori i propovedi vladike duboko ukorenjeni u duhovnom tihovanju. U tihovanju stvaralačkom, u tišini koja navodi na viđenje dubine sabesednika, na viđenje onoga kako se u njemu odražava slava lika Božijeg. Vladika je posedovao zadivljujuću sposobnost da se usredsredi isključivo na onog čoveka s kojim tog časa opšti – za to vreme sabesednik za njega postaje kosmos.
Ovaj dar – govoriti iz dubine molitvene tišine – jednako se oseća i kada je reč o smrti i umirućima.
Često sam za vreme svog služenja u Prvoj moskovskoj bolnici imao prilike da slušam: šta moram govoriti umirućem? Kako opštiti s njegovim srodnicima? Pre mnogo godina postavljao sam vladiki ista pitanja, ali mi nije odgovorio šta zapravo treba govoriti. Rekao je da je glavno – slušati. Slušati ne prosto radi toga da bismo bili usmereni na onog koji govori, nego da bismo postali deo njegovog života, njegovog iskustva. Upravo takvo slušanje može postati saosećanje – i nije obavezno da odgovaramo na pitanja, na koja često i ne možemo imati odgovore. Slušanje, naučio me je vladika, može postati sapričasnost.
Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod tog dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti. Međutim, više od svega vladika se oslanjao na svoje bogato lično iskustvo. Mitropolit Antonije je dolazio u dodir sa smrću ne samo zbog svog pastirskog služenja, nego i radeći kao lekar i učestvujući u francuskom Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata. U svim njegovim razmišljanjima vidimo ličnu veru u privremenost smrti, u prevashodstvo ljubavi, u Svetlost Vaskrsenja, koju neće pomračiti nikakva tama. I, na kraju krajeva, ova knjiga je – o nadi.
Protojerej Hristofer Hil,
nastojatelj kapele Živonačalne Trojice
pri Prvoj moskovskoj bolnici, 09.04.2020.
700 RSD
Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod tog dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti.
Jedanput sam razgovarao s mitropolitom Antonijem o pastirskom služenju u bolnici i opštenju s umirućima i njihovim bližnjima. Tada sam bio iznenađen okolnostima našeg razgovora. To se dešavalo za vreme Suroške eparhijske konferencije u maju 2001. godine – naokolo su se tiskali ljudi, razgovarali, pozdravljali jedni druge, razmenjivali novosti, radovali se susretu sa starim prijateljima… Vladika Antonije odveo me je u stranu, u neprimetnu malenu sobicu, zatvorio vrata – i sva buka ljudi je utihnula. Kroz prozor su pevale ptice, i drveće je bilo svo u cvatu… Tako smo posedeli u tihovanju nekoliko sekundi, tek potom je počeo naš razgovor.
Spominjem sve to zato što su razgovori i propovedi vladike duboko ukorenjeni u duhovnom tihovanju. U tihovanju stvaralačkom, u tišini koja navodi na viđenje dubine sabesednika, na viđenje onoga kako se u njemu odražava slava lika Božijeg. Vladika je posedovao zadivljujuću sposobnost da se usredsredi isključivo na onog čoveka s kojim tog časa opšti – za to vreme sabesednik za njega postaje kosmos.
Ovaj dar – govoriti iz dubine molitvene tišine – jednako se oseća i kada je reč o smrti i umirućima.
Često sam za vreme svog služenja u Prvoj moskovskoj bolnici imao prilike da slušam: šta moram govoriti umirućem? Kako opštiti s njegovim srodnicima? Pre mnogo godina postavljao sam vladiki ista pitanja, ali mi nije odgovorio šta zapravo treba govoriti. Rekao je da je glavno – slušati. Slušati ne prosto radi toga da bismo bili usmereni na onog koji govori, nego da bismo postali deo njegovog života, njegovog iskustva. Upravo takvo slušanje može postati saosećanje – i nije obavezno da odgovaramo na pitanja, na koja često i ne možemo imati odgovore. Slušanje, naučio me je vladika, može postati sapričasnost.
Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod tog dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti. Međutim, više od svega vladika se oslanjao na svoje bogato lično iskustvo. Mitropolit Antonije je dolazio u dodir sa smrću ne samo zbog svog pastirskog služenja, nego i radeći kao lekar i učestvujući u francuskom Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata. U svim njegovim razmišljanjima vidimo ličnu veru u privremenost smrti, u prevashodstvo ljubavi, u Svetlost Vaskrsenja, koju neće pomračiti nikakva tama. I, na kraju krajeva, ova knjiga je – o nadi.
Protojerej Hristofer Hil,
nastojatelj kapele Živonačalne Trojice
pri Prvoj moskovskoj bolnici, 09.04.2020.
| Autor | |
|---|---|
| Izdavač | |
| Godina izdanja | |
| Strana | |
| Povez | |
| Pismo | |
| Format |
Dragi naši prijatelji, potrudili smo se da Vam omogućimo najjeftiniju opciju slanja paketa sa naše internet prodavnice.
Kurirska služba sa kojom imamo ugovor je AKS i cena dostave sa otkupom je 400 dinara, dok je cena dostave bez otkupa 300 dinara (to je slučaj kada se prvo uplati novac na račun). Za bilo koju težinu i bilo koji iznos porudžbine, uvek je ista gore navedena cena poštarine.
Što se tiče slanja pošiljaka širom sveta, procedura je sledeća: Nakon obavljene kupovine dobićete od nas cenu dostave za vašu zemlju (cena dostave varira od težine paketa, tako da nema univerzalne cene za dostavu). Zatim, uplaćujete novac (poštarina+poručena roba+provizija za Pej Pal- ukoliko se plaća na taj način, ukoliko se plaća preko RIA transfera novca ili Vesten uniona, tada nema provizije sa naše strane). Kartično plaćanje još uvek nije moguće na našem sajtu. Poručenu robu dostavljmo ili preko Pošte Srbije ili preko kurirske službe UPS (kod veće težine paketa je ovaj vid slanja dosta povoljaniji u odnosu na poštu).
3.200 RSD
069/ 559 901 9
Poručivanje je brzo i jednostavno. Pošaljite nam upit putem Vibera, WhatsAppa ili putem mejla, a mi ćemo vam u najkraćem roku odgovoriti sa svim detaljima vezanim za porudžbinu i slanje.
Naš tim će vas kontaktirati u najkraćem mogućem roku sa informacijama o dostupnosti proizvoda, načinu slanja i svim dodatnim detaljima.
