Како породици вратити изгубљену радост / Архимандрит Рафаил (Карелин)

Није моја несрећа у томе што си ме лишила земног живота јер је он само тренутак у односу на вечност, тренутак који заблиста попут звезде падалице и нестане у тами, него је моја несрећа у томе што је моја душа вечна. Бачен сам у теби непознату вечност а да од првородног греха нисам опран благодаћу Духа Светога, нити сам искупљен из власти сатане, нити просветљен светим тајнама Цркве. Није ужасна смрт, него вечно постојање без Бога. Господ ти је дао мој живот као што цар своме слуги поверава свој драгоцени бисер или дијамант да га чува и да му га врати кад он то затражи. Но ти тај дар ниси случајно испустила из руку нити су ти га лопови украли, него си драгоценост цареву својим рукама бацила у јаму за отпатке. Шта ћеш му одговорити кад ти каже: “Врати ми моје благо”. Нема смрти за оне који су са Господом – то је вечна радост. Но смрти нема ни за оне који не виде Бога – то је вечна тама. Лишила си ме онога због чега је Бог примио тело човека, сишао на земљу и распео се на Крсту. Ти си ме лишила духовног васкрсења. Боље да си хиљаду пута убила моје тело. Зашто ме ниси родила па ме онда, ако ти нисам потребан, оставила поред пута. Неко би чуо дечији плач, наднео се нада мном и сажалио се на мене. Деца често доносе кући болесно маче, па зар се онда нико не би сажалио на мене? Ја не говорим о богатим људима јер од новца се човеково срце окамени и само малобројни успеју да га сачувају тако да буде мекано попут топлог воска. Обично душа богаташа има језик, али нема уши, па не би чула мој плач. Но можда би се некакав сиромашак, који није изгубио срце, сажалио и донео ме у свој дом. У кући у којој нема довољно хлеба, али зато љубав није изгубљена, може бити више среће него ли у кући богаташа. Ја бих називао оцем онога ко ме је успут покупио, а не онога ко ме је избацио из свог живота као што се пас шутне из собе. Мајком бих назвао ону која ме је пригрлила, а не ону која је одлучила да у овом свету нема места за њено дете.

Мајко, и ти си некад била плод и твоја мајка се радовала што се појавио нови живот, слично новој звездици која на небу заблиста, док је твој отац заустављао дах и ослушкивао твоје покрете у утроби твоје мајке. Твоја мајка није с тобом поступила као ти са мном. Она је тебе родила и присајединила те Цркви. Сети се времена кад си била дете и тепајући звала маму и пружала руке у сусрет сунцу. Деца се играју луткама, певају им успаванке и пресвлаче их у нове хаљинице, али не постоји игра у којој лутку убијају и на комаде је кидају. Да ли си у то време могла и помислити да ћеш бити убица? Ја немам родитеље, а ти си ме лишила нове породице – небеске породице у којој је отац Сâм Бог, Пресвета Богородица мајка, а анђели старија браћа. Те породице – Небске Цркве, ја сам заувек лишен. Моја је душа луталица без уточишта која тумара кроз сутон вечне ноћи.