Kako porodici vratiti izgubljenu radost / Arhimandrit Rafail (Karelin)

Nije moja nesreća u tome što si me lišila zemnog života jer je on samo trenutak u odnosu na večnost, trenutak koji zablista poput zvezde padalice i nestane u tami, nego je moja nesreća u tome što je moja duša večna. Bačen sam u tebi nepoznatu večnost a da od prvorodnog greha nisam opran blagodaću Duha Svetoga, niti sam iskupljen iz vlasti satane, niti prosvetljen svetim tajnama Crkve. Nije užasna smrt, nego večno postojanje bez Boga. Gospod ti je dao moj život kao što car svome slugi poverava svoj dragoceni biser ili dijamant da ga čuva i da mu ga vrati kad on to zatraži. No ti taj dar nisi slučajno ispustila iz ruku niti su ti ga lopovi ukrali, nego si dragocenost carevu svojim rukama bacila u jamu za otpatke. Šta ćeš mu odgovoriti kad ti kaže: “Vrati mi moje blago”. Nema smrti za one koji su sa Gospodom – to je večna radost. No smrti nema ni za one koji ne vide Boga – to je večna tama. Lišila si me onoga zbog čega je Bog primio telo čoveka, sišao na zemlju i raspeo se na Krstu. Ti si me lišila duhovnog vaskrsenja. Bolje da si hiljadu puta ubila moje telo. Zašto me nisi rodila pa me onda, ako ti nisam potreban, ostavila pored puta. Neko bi čuo dečiji plač, nadneo se nada mnom i sažalio se na mene. Deca često donose kući bolesno mače, pa zar se onda niko ne bi sažalio na mene? Ja ne govorim o bogatim ljudima jer od novca se čovekovo srce okameni i samo malobrojni uspeju da ga sačuvaju tako da bude mekano poput toplog voska. Obično duša bogataša ima jezik, ali nema uši, pa ne bi čula moj plač. No možda bi se nekakav siromašak, koji nije izgubio srce, sažalio i doneo me u svoj dom. U kući u kojoj nema dovoljno hleba, ali zato ljubav nije izgubljena, može biti više sreće nego li u kući bogataša. Ja bih nazivao ocem onoga ko me je usput pokupio, a ne onoga ko me je izbacio iz svog života kao što se pas šutne iz sobe. Majkom bih nazvao onu koja me je prigrlila, a ne onu koja je odlučila da u ovom svetu nema mesta za njeno dete.

Majko, i ti si nekad bila plod i tvoja majka se radovala što se pojavio novi život, slično novoj zvezdici koja na nebu zablista, dok je tvoj otac zaustavljao dah i osluškivao tvoje pokrete u utrobi tvoje majke. Tvoja majka nije s tobom postupila kao ti sa mnom. Ona je tebe rodila i prisajedinila te Crkvi. Seti se vremena kad si bila dete i tepajući zvala mamu i pružala ruke u susret suncu. Deca se igraju lutkama, pevaju im uspavanke i presvlače ih u nove haljinice, ali ne postoji igra u kojoj lutku ubijaju i na komade je kidaju. Da li si u to vreme mogla i pomisliti da ćeš biti ubica? Ja nemam roditelje, a ti si me lišila nove porodice – nebeske porodice u kojoj je otac Sâm Bog, Presveta Bogorodica majka, a anđeli starija braća. Te porodice – Nebske Crkve, ja sam zauvek lišen. Moja je duša lutalica bez utočišta koja tumara kroz suton večne noći.